Deca znaju bolje: kako izgleda budućnost u kojoj svi pripadamo

Na jednom fudbalskom terenu u Bujanovcu, krajem maja, sport je postao mnogo više od igre. Tog dana, deca koja inače retko imaju priliku da se sretnu – iz srpske, albanske, romske, migrantske i izbegličke zajednice, kao i ona bez pratnje odraslih – trčala su zajedno, delila timske zadatke, navijala jedna za druge. Na tom terenu niko nije bio drugačiji, niti manje važan.

Sportski festival pod sloganom „Ravnopravnost, nenasilje, inkluzija“ bio je posvećen vrednostima koje se danas često zaboravljaju – jednakosti, nenasilju, međusobnoj podršci i poverenju. Na jednom mestu okupio je više od sto dece iz različitih zajednica. Festival su osmislile i organizovale aktivistkinje iz Udruženja građana Atina, u okviru regionalnog projekta „Sport Zajedno“, uz podršku Evropske unije i programa Erasmus+. Podršku događaju pružili su i brojni lokalni i regionalni partneri. Među njima su bili Komesarijat za izbeglice i migracije Republike Srbije, osnovne škole „Branko Radičević“ i „Naim Frašeri“ iz Bujanovca, fudbalski klub BSK Bujanovac, ženski fudbalski klub Dinamo Vranje, kao i klub Meraki iz Niša. Zajedno sa 20 trenera, trenerica i volontera, uspeli su da stvore prostor u kojem se svako dete osećalo bezbedno i prihvaćeno. Ceo festival bio je pažljivo oblikovan tako da deca kroz igru uče kako da budu zajedno – i kako da zajedno stvaraju. Umesto takmičenja, podstican je duh saradnje. Umesto podela, stvarani su timovi u kojima razlike nisu bile prepreka – već prednost.

Igre koje su deca igrala nisu bile samo zabavne – bile su pažljivo osmišljene da kroz pokret i smeh prenesu poruke o toleranciji, rodnoj ravnopravnosti, nenasilnom rešavanju sukoba, komunikaciji i empatiji. Na svakoj stanici na terenu, iznova se rađalo poverenje među onima koji možda nikada ranije nisu ni razgovarali. Svaka akcija na terenu bila je mali korak ka većem razumevanju. Na svakoj stanici deca su igrala igre koje su bile i zabavne i poučne. Prva igra bila je žmurka i prepoznavanje boja, kroz koju su učili o toleranciji i rodnoj ravnopravnosti. Zatim su učestvovali u štafetnim trkama, koje su ih podsticale na saradnju i timski rad.  Sledila je igra sa lopticama, kroz koju su deca vežbala fer-plej i učila kako da mirno i nenasilno rešavaju sukobe. Na sledećoj stanici igrali su iks-oks, ali u paru, što ih je navodilo da razvijaju komunikaciju, logiku i strategiju. Poslednja igra zvala se penal posle okreta – deca su se vrtela pre šuta na gol, što je bilo zabavno, ali i simbolično. Ova igra pokazala je koliko su u životu važni empatija, razumevanje i međusobna podrška.

Ono što je bilo najlepše dogodilo se spontano – u trenucima kada su se deca smejala, bodrila, kad su se bez reči slagala u igri. Kroz crtanje plakata na temu „kako sebe vidim na terenu“,i razmenu poruka izrazili su nešto što se rečima teško prenosi: osećaj da pripadaju nečemu većem.

Jedna od ključnih lekcija festivala jeste da pojedinačne, jednokratne aktivnosti, iako značajne, nisu dovoljne za trajnu promenu, posebno u sredinama u kojima su školski sistemi, sportske i društvene strukture i dalje etnički podeljene. Upravo zato je neophodan dugoročan i sveobuhvatan pristup koji uključuje škole, klubove, roditelje, trenere i decu, kako bi se stvorila nova kultura zajedničkog života i redefinisali identitetski narativi. Model korišćen na ovom događaju pokazao je da funkcioniše i da ima veliki potencijal za povezivanje zajednica, što je podstrek za dalje širenje i primenu ovakvih inicijativa. Atina će i u narednom periodu nastaviti da ulaže napore u ovom pravcu, koristeći sport kao sredstvo izgradnje poverenja, jednakosti i mira u podeljenim sredinama.

Istovremeno je otkrio koliko sport može da poveže, ali i koliko su svakodnevne podele duboke. U zajednicama u kojima deca rastu u različitim obrazovnim, sportskim i društvenim sistemima, s vrlo malo dodirnih tačaka, ovakvi događaji su više od simbola – oni su prvi konkretni koraci ka promeni.

Iz svega što je proisteklo iz tog dana, jasno je da jedno popodne igre ne može promeniti stvarnost. Ali može pokazati pravac. Da bi zajedništvo postalo deo svakodnevice, potrebno je vreme, upornost i zajednički rad svih – škola, klubova, roditelja, trenera i same dece. I upravo u tome Atina vidi svoj zadatak i svoju odgovornost. Da ne stane na ovom jednom danu. Da nastavi da koristi sport kao jezik koji svi razumeju – i kao sredstvo za građenje novog društva, u kojem se granice brišu čim lopta krene s centra.

Pridruži se i ti stvaranju prostora u kojem svako dete ima pravo da igra, raste i pripada.