Ja sam bila jedna od prvih žena u vatrogasnoj službi San Franciska. Više od dvanaest godina sam provela radeći u opasnom kraju, gde su požari lako zahvatali oronule kuće, a bande se borile mačetama i oružjem kalibra .22. Izvukla sam naduveno telo iz zaliva, davala veštačko disanje bebi, i puzala kroz bezbroj hodnika punih dima.

Očekivala sam da će ljudi sumnjati u to da li sam fizički sposobna da obavljam posao (iako sam visoka 1.77m, teška 68 kilograma i bila sportistkinja na fakultetu). Ono što nisam očekivala bilo je pitanje koje sam čula češće nego ijedno drugo: “Zar se ne plašiš?”

Bilo je čudno — i uvredljivo — što sumnjaju u moju hrabrost. Nikada nisam čula da su mojim muškim kolegama postavili to pitanje. Očigledno se strah očekuje od žena.

Ovo uslovljavanje strahom počinje rano. Mnoge studije su pokazale da je fizička aktivnost — sportovi, planinarenje, igranje napolju — povezana sa samopouzdanjem devojčica. Ali, devojčice ipak često upozoravaju da ne rade ništa što uključuje čak i nagoveštaj rizika.

Jedna studija koja se, igrom slučaja, fokusirala na klizeću šipku na igralištu, otkriva dosta toga. Objavljena je u časopisu o razvojnoj psihologiji, i pokazuje da su roditelji upozoravali svoje ćerke na opasnosti klizeće šipke znatno više nego svoje sinove, i mnogo češće su im pomagali. Ali, i majke i očevi su usmeravali svoje sinove da se suoče sa svojim strahovima, i davali im uputstva kako da sami završe zadatak.

Nedavno sam razgovarala sa prijateljicom koja je priznala da mnogo češće upozorava svoju ćerku, nego svog sina. “Ali, ona je izuzetno trapava”, objasnila je mama. Pitala sam je, zar ne postoji način da čak i trapavo dete preuzme rizike? Moja prijateljica se složila da verovatno postoji, ali neodlučno, i mogla sam po izrazu njenog lica da vidim da se materinski instinkt bori sa feminizmom, i da feminizam gubi.

I ja sam bila trapavo dete. Bila sam i stidljiva, i plašila sam se mnogih stvari: velike dece, svega što bi moglo da se nalazi ispod mog kreveta noću, škole. Ali, provela sam sate i sate čitajući Nacionalnu geografiju i “Harriet the Spy”. Znala sam sve o Ser Lanselotu i vitezovima okruglog stola, koji su lutali zemljom polažući zakletve o hrabrosti i časti. Nijedan od ovih likova nije pričao o strahu. Pričali su o hrabrosti, istraživanju i uzbudljivim delima.

Vozila sam biciklu niz strm seoski put (i udarila u kola). Sankala sam se niz zaleđeno brdo (i udarila u drvo). Ne sećam se da su moji roditelji ludeli zbog toga; činilo se da razumeju da su nezgode deo detinjstva. Završila bih sa nekoliko šavova, i nastavila da vozim biciklu i sankam se. Nezgode su značile da treba ponovo da pokušam. Sa svakim trijumfom nad strahom i nezgodom, ja sam sticala samopouzdanje.

Nedavno sam pitala majku zašto nikada nije pokušala da me zaustavi. Rekla mi je da je njena majka bila izuzetno plašljiva, i da je gubila dah i pri pomisli na bilo šta čak i prividno grubo. “Bila sam stalno odvraćana od avantura, i želela sam da ti imaš uzbudljivije detinjstvo”, rekla mi je.

Moja majka je u manjini. Prema studiji koja je objavljena prošle godine u časopisu o dečijoj psihologiji, “četiri puta su veće šanse da će roditelji govoriti devojčicama nego dečacima da budu opreznije” nakon nezgoda koje nisu opasne po život, ali zahtevaju odlazak u hitnu pomoć. To deluje kao razumno upozorenje. Ali, u sebi krije i manu na koju su istraživači obratili pažnju: “Manje su šanse da će se devojčice okušati u izazovnim fizičkim aktivnostima koje su važne za razvijanje novih veština”. Ova studija ukazuje na neprijatnu istinu: Mi smatramo da su naše ćerke slabije, kako fizički tako i emotivno, od naših sinova.

Niko ne govori da su povrede dobre, niti da devojčice treba da budu nesmotrene. Ali, preuzimanje rizika je važno. Gever Tali, autor knjige “50 opasnih stvari (koje bi trebalo da pustite da vaša deca urade)” podstiče devojčice i dečake da poseduju peroreze, pale vatre i bacaju koplja, tvrdeći da opasne aktivnosti koje se sprovode pod nadzorom mogu naučiti decu odgovornosti, rešavanju problema i dati im samopouzdanje. Iz toga sledi da odvraćanje devojčica od tih iskustava ne znači da ih mi štitimo. Time samo ne uspevamo da ih pripremimo za život.

Kada devojčica nauči da je mogućnost da će ogrebati koleno prihvatljiv razlog da ne pokuša da se spusti niz klizeću šipku, ona uči da izbegava aktivnosti koje su izvan njene sigurne zone. Uskoro mnoge situacije deluju previše zastrašujuće, a zapravo su samo uzbudljive i nepoznate. Strah postaje ženska osobina na koju se ona oslanja, nešto što se očekuje da devojčice osećaju i izražavaju. Do trenutka kada se približi tinejdžerskim godinama, niko neće ni trepnuti ako ona počne da vrišti kada ugleda insekta.

Kada devojčice postanu žene, taj strah manifestuje se kroz popustljivost i bojažljivo donošenje odluka. Mi se trudimo da se suprotstavimo ovom uslovljavanju tako što se hrabrimo da “grizemo” više. Knjige o osnaživanju žena množe se na našim policama. Divim se onome što ti pisci pokušavaju da postignu — ali, zakasnili su.

Moramo se otarasiti podmuklog jezika straha (Budi pažljiva! To je isuviše opasno!) i umesto toga koristiti iste podstreke koje nudimo dečacima, a koji pozivaju na hrabrost i izdržljivost. Moramo da ohrabrimo devojčice da savladaju veštine koje na prvi pogled deluju teško, čak i opasno. I, nije simpatično kada desetogodišnja devojčica vrišti “Plašim se”.

Kada sam radila kao vatrogasac, često sam bila uplašena. Naravno da jesam. Uplašeni su i muškarci. Ali, strah nije bio razlog da odustanem. Stavila sam svoj strah tamo gde je i pripadao, iza mog fokusa, samopouzdanja i hrabrosti. Onda sam, zajedno sa svojim kolegama, krenula u zapaljenu zgradu.

Za NVO Atina text prevela Marija Pantelić

Text u originalu možete pronaći ovde:

http://mobile.nytimes.com/2016/02/21/opinion/sunday/why-do-we-teach-girls-that-its-cute-to-be-scared.html?linkId=23060554&_r=0&referer=https://t.co/oJ0GJkgW0c