Kada zakon nije dovoljan: izazovi i odgovornost u zaštiti žrtava trgovine ljudima

Fotografije: Dragan Mujan

Više od 60 studenata Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu prisustvovalo je tribini „Pravna zaštita žrtava trgovine ljudima: izazovi u praksi i odgovornost sistema“, koja je otvorila jedno od najvažnijih pitanja za buduće pravnike i pravnice, kako pravo zaista funkcioniše kada žrtva pokuša da dođe do pravde.

Tribinu, 24. aprila 2026. godine, na Pravnom fakultetu, organizovali su Udruženje Atina i Evropsko udruženje studenata prava i mladih pravnika (ELSA Beograd), uz podršku Intesa Fondacije filantropske organizacije, u okviru projekta „Bezbedni koraci: Osnaživanje koje nadilazi preživljavanje - Integrisana podrška žrtvama nasilja i trgovine ljudima“. Razgovor je moderirala novinarka Ljubica Gojgić, a učestvovale su prof. dr Ivana Krstić, redovna profesorka Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Dina Kocić Santrač, advokatica krivičarka, iza kancelarije GS&M, koja zastupa žrtve trgovine ljudima u krivičnim postupcima i  Marijana Savić, osnivačica i direktorka Udruženja Atina, organizacije koja vodi program za zaštitu žrtava trgovine ljudima.

Studenti prava suočeni sa realnošću sistema zaštite žrtava trgovine ljudima

Trgovina ljudima ostaje jedno od najtežih kršenja ljudskih prava, ali i jedno od najtežih krivičnih dela za dokazivanje i procesuiranje. Iako Srbija formalno ima razvijen pravni okvir, iskustva iz prakse pokazuju da je put do pravde za žrtve često dug, iscrpljujući i neizvestan. Kako je istaknuto tokom tribine, problem nije u nedostatku zakona, već u njihovoj primeni.

Govoreći iz perspektive dugogodišnjeg rada sa žrtvama, Marijana Savić ukazala je na ograničeno razumevanje samog fenomena. „Pojam trgovine ljudima u javnosti se najčešće vezuje isključivo za seksualnu eksploataciju”, iako je reč o mnogo širem fenomenu, naglasila je ona, dodavši “da su žrtve trgovine ljudima i osobe primorane na radnu eksploataciju, prosjačenje, vršenje krivičnih dela ili druge oblike prinude i kontrole”. Ipak, do sistema dolazi samo mali broj onih koji su na vreme prepoznati. „Do sistema dolazi samo mali broj žrtava, dok mnogi slučajevi ostaju nevidljivi i samim tim neprocesuirani“, rekla je Savić. Ova nevidljivost direktno utiče na to kako se sistem gradi, ili ne gradi, oko njihovih potreba. Ona je posebno naglasila da zadatak pravnika nije samo da primenjuju zakone, već da učestvuju u njihovom unapređenju i stvaranju uslova da žrtve budu prepoznate i zaštićene.

Pravo koje ne štiti, dodatno povređuje

Prof. dr Ivana Krstić ukazala je na ključni jaz između normi i prakse. „Formalni propisi sami po sebi nisu dovoljni ukoliko se ne primenjuju dosledno i u interesu žrtava”, rekla je profesorka. Posebno je naglašeno da pravni postupak ne sme biti sveden samo na donošenje presude, već mora imati širi cilj. „Cilj postupka ne sme biti samo donošenje presude, već postupak koji žrtvi vraća dostojanstvo, poverenje i osećaj sigurnosti.“ Ukazano je i na značajnu odluku Ustavnog suda iz 2021. godine, koja je pokazala koliko sistem može da zakaže, dugotrajni postupci, reviktimizacija i uskraćivanje statusa posebno osetljivog svedoka jasno su pokazali da zakon bez primene ne znači zaštitu.

Advokatica Dina Kocić Santrač otvorila je pitanje rada sa žrtvama u sudskim postupcima, naglašavajući da se ne radi o standardnim pravnim predmetima. „Zastupanje žrtava trgovine ljudima nije uobičajeno zastupanje svedoka.“ U praksi, to znači rad sa osobama koje su preživele ozbiljne traume, i koje su često bez poverenja u institucije. Zbog toga je kako je ona rekla, prvi korak izgradnja poverenja i pokazivanje empatije. „Žrtve advokata često doživljavaju kao deo sistema koji ih je već izneverio, zbog čega je posebno važno pokazati razumevanje za ono kroz šta su prošle.“ Posebno je ukazala na blagu kaznenu politiku, probleme dokazivanja i dugotrajnost postupaka koji dodatno iscrpljuju žrtve. „Kada proces traje godinama, žrtve gube snagu i volju da istraju do kraja.“ Ukazala je i ona nedostatak tehničkih uslova u sudovima, i dala primer jednog u kojem tri godine, opcija video-linka nije u funkciji što otežava položaj i saslušanje posebno osetljivih svedoka, bez direktnog kontakta sa učiniocima. U praksi se dešava i da žrtvama bude ukinut status posebno osetljivog svedoka, pa nakon više godina budu uvedene u sudnicu da svedoče u prisustvu optuženih.

Jedan od najvažnijih delova razgovora odnosio se na štetne stereotipe koji i dalje postoje u radu institucija. Pitanja poput: „Zašto nisi pobegla?“, „Zašto nisi nekome rekla?“ ili onoga „Mogla si da odeš samo da si htela“ ne samo da ne pomažu, već direktno negiraju iskustvo žrtava i suštinu trgovine ljudima, a to su odnos moći, straha, manipulacije i zavisnosti. Zbog toga je istaknuto da pravnici ne mogu adekvatno raditi u ovoj oblasti bez razumevanja psihologije traume, sociološkog konteksta nasilja i etičkih standarda rada sa žrtavama.

Rečenica koja menja sve

Tokom tribine podeljeni su i uvidi iz razgovora sa osobama koje su preživele trgovinu ljudima, naročito u kontekstu iskustava žrtava u kontaktu sa institucijama. Posebno je naglašeno da prvi kontakt sa institucijama često određuje dalji tok celog postupka. Rečenica jedne od žrtava, koju je izgovorila tokom suđenja, ostala je da odzvanja kroz celu salu: „Imam utisak da mi niko ne veruje, bolje da nisam ni dolazila.“ Ova rečenica, kako je istaknuto, govori više o sistemu nego bilo koja statistika, i čestom utisku žrtava tokom sudskih postupaka, a to je da se ne sudi žrtvama već počiniocima.

Poverenje u institucije ne postoji samo po sebi, ono se gradi načinom na koji sistem komunicira, odnosom prema žrtvi i spremnošću sistema da pruži podršku.  

Novi Zakon usvojen - ali šta će se zaista promeniti?

Poseban deo tribine bio je posvećen novousvojenom Zakonu o sprečavanju i suzbijanju trgovine ljudima i zaštiti žrtava. Iako predstavlja važan institucionalni korak, jasno je naglašeno da Srbija nema problem sa nedostatkom propisa koliko sa njihovom primenom. Rečeno je da novousvojeni zakon posebno uređuje koordinaciju i odgovornost različitih aktera, ali da će njegov stvarni domet zavisiti od primene u radu policije, tužilaštava, sudova, centara za socijalni rad i drugih insitucija, kao i organizacija civilnog društva. Ukazano je i na problem prekvalifikacije krivičnih dela, gde se slučajevi trgovine ljudima često svode na blaža dela poput posredovanja u prostituciji, čime žrtve gube status i zaštitu koja im pripada.

Studenti kao budući nosioci sistema

Tribina nije bila samo razmena iskustava,  bila je prostor za suočavanje budućih pravnika sa realnošću sistema u koji ulaze. Više od 60 studenata prava aktivno je učestvovalo u diskusiji, otvarajući pitanja koja direktno određuju budućnost pravosuđa koliki su pritisci na sudove u predmetima trgovine ljudima; koliko slučajeva ostaje neprepoznato; kakve poruke šalju zakoni koji sankcionišu i žrtve kao i kakva je uloga porodice u ovim slučajevima. Ova pitanja nisu ostala bez odgovora, ali su otvorila još važnije dileme o odgovornosti budućih profesionalaca.

Odgovornost koja tek dolazi

Tribina je jasno pokazala da pravo nije neutralan alat. Ono može da štiti, ali može i da povredi. I upravo zato je poruka koja je ostala nakon razgovora bila jednostavna, ali snažna: Sistem neće postati bolji sam od sebe. Menjaće ga oni koji u njega ulaze. Za više od 60 studenata koji su tog dana sedeli u sali, to više nije teorijsko pitanje. To je pitanje njihove buduće profesije.