Kontinuitet, poverenje, pravda: šta nas je 23 godine naučilo

Fotografija: Dragan Mujan (na fotografiji Marijana Savić, januara 2026. godine)

Udruženje Atina je, u partnerstvu sa Savetom Evrope, organizovalo je okrugli sto pod nazivom „Psihološka podrška žrtvama trgovine ljudima: ključ za uspešnu istragu i pravosudni ishod“, na kojem je učestvovalo ukupno 90 profesionalaca iz Srbije i regiona. Na ovom događaju predstavljena je publikacija „Od traume do svedočenja: Smernice za psihološku podršku žrtvama trgovine ljudima u istražnim i sudskim postupcima“, a istaknuta je i potreba da se ova skrajnuta tema vrati u fokus svih koji mogu doći u kontakt sa žrtvama trgovine ljudima.

Okrugli sto je organizovan u okviru projekta „Jačanje borbe protiv trgovine ljudima u Srbiji“, koji se realizuje kroz zajednički program Evropske unije i Saveta Evrope „Horizontal Facility za Zapadni Balkan i Tursku“. Događaj je organizovan u hibridnom formatu, uz simultano prevođenje na engleski jezik.

Prenosimo vam u potpunosti obraćanje direktorke Udruženja Atina, Marijane Savić sa ovog skupa u kojem je sažeto iskustvo našeg Udruženja kroz 23.godišnje učenje u radu sa preživelima.

„Počela bih time da u nedelju, 1. februara, slavimo rođendan Atine, 23 godine postojanja. Psihološko savetovalište je od samog početka bilo formalno i suštinski najznačajniji deo našeg programa podrške. Kreirala ga je Dragana Ćuk Milankov, koja je danas ovde sa nama, i koja je od početka, zajedno sa nama, gradila sve što je sledilo: prvo individualno savetovanje, zatim grupno. Posle toga smo kreirali metodologiju za peer-to-peer savetovanje, ali i jedan poseban segment koji se odnosi na porodice žrtava trgovine ljudima, uključujući i porodičnu medijaciju. Sve to smo prilagođavali, posmatrali iz različitih uglova i razvijali zajedno sa ženama i devojkama koje su bile u našem programu. Adaptirali smo pristupe, mnogo učili, i sve vreme podešavali podršku tako da stvarno odgovara potrebama žrtava trgovine ljudima.

Takođe, 16. maja 2005. godine,  Srbija je potpisala Konvenciju Saveta Evrope, i eto prošla je 21 godina i mi iz Atine smo sve vreme bili tu, zajedno smo sazrevali mi i primena konvencije. Imamo institucionalno sećanje na to kako je bilo tada, šta se razvijalo, na koji način smo unapređivali sisteme, gde kaskamo i gde i dalje imamo velike nedostatke u postupanju. Posebno kada govorimo o tome kako se razvijala psihološka podrška žrtvama trgovine ljudima, i kakav je bio, i kakav je danas, odnos policije, tužilaštva, ali i sudova prema žrtvama ovog krivičnog dela.

Pristupi su se, definitivno, menjali. Postajali su bolji i osetljiviji, ali nam je ostalo još mnogo toga da uradimo. I zato smo danas ovde: da razgovaramo kako to možemo da promenimo.

Menjali su se ne samo pristupi, menjale su se i grupe najosetljivijih, grupe u riziku. Menjali su se i tipovi eksploatacije, odnosno ono što je u različitim periodima postajalo pretežno zastupljeno. Ali jedno je ostalo isto: bez kontinuirane psihološke podrške ne možemo mnogo toga da postignemo. Važnost psihološkog savetovanja je ostala. Ostalo je i to da bez dugotrajne individualne podrške nema stvarnog oporavka, i da psihološka podrška nije jedan razgovor, niti samo informacija o pravima.

Iz tog razloga, ove godine smo, da bismo unapredili čitav program psihološke podrške, psihološkog savetovanja i psihosocijalne podrške,  izgradili praktično jednu posebnu celinu: jedan poseban prostor, prilagođen potrebama psihološkog savetovanja, u skladu sa standardima koji su postavljeni za psihološko savetovanje.

To je jedna zaokružena celina koja treba da nam pomogne da odgovorimo ne samo na povećanu potrebu za psihološkim savetovanjem i na povećan broj žena koje su upućene u ovaj program, nego i zato što smo svesni da ovaj prostor ima višestruki značaj: ne samo na individualnom nivou, već i na nivou celokupnog društva. I da u tom smeru moramo da se krećemo.

Naš odnos sa žrtvama se tokom svih ovih godina podrške produbljivao, razvijao, i postajao sve jači. One su sve više uključivale i u planiranje, i u naše strateške odgovore, i u to na koji način sistem treba da se menja. I kako mi možemo da utičemo na rad različitih institucija, politika i procesa.

I kao što znate, u okviru Atine je već dugi niz godina aktivna Zagovaračka grupa žena koje su preživele, koje imaju iskustvo trgovine ljudima, i koje, barabar sa nama, prate šta se dešava u ovom polju i daju svoje mišljenje o tim procesima.

One su nedavno napisale i objavile izveštaj o Nacrtu zakona o suzbijanju trgovine ljudima i zaštiti žrtava, koji treba biti usvojen tokom ove godine. I u tom izveštaju su posvetile poseban deo, i to su jasno postavile kao prioritet -  neophodnosti ozbiljne i neodložne psihološke i zdravstvene zaštite za žrtve trgovine ljudima. Naglasile su da to za njih egzistencijalno pravo.

I da to ne može da ostane samo deklarativno navedeno u zakonu, već mora na adekvatan način da se implementira: da bude kontinuirano, da bude dostupno, i da se prevaziđe praksa u kojoj to postoji samo na papiru.

Posebno su naglasile načelo hitnosti, da podrška mora da počne istog momenta kada neko ko je žrtva, i neko ko je sa traumom, dođe u kontakt sa pomagačem, ili sa policijom.

Sada da se vratim na publikaciju, na nas model rada koji ćemo vam predstaviti.  Vi ćete sada, tokom izlaganja naše Dragane Ćuk Milankov i naše koleginice, uvažene profesorke doktorke Jelene Radosavljev Kirćanski, videti šta su ključni nalazi i šta nam oni govore o praksi.

A ja bih najpre da predstavim ko su zapravo žrtve koje su učestvovale i podelile sa nama njihova dragocena iskustva.

Radi se o 13 žena i 2 muškarca. Svi su u nekom trenutku imali iskustvo i istražnog i sudskog postupka. Kod preko 50% njih, znači kod 8, postupak je završen, a kod 7 još uvek traje. Razlozi su različiti: neki postupci su u jednom trenutku završeni, pa vraćeni ponovo na postupanje; neki su vraćeni na početak; kod nekih i dalje traju bez jasnih i konkretnih ishoda. I ovo je važno da se razume: jer dužina sudskog postupka i “zamor” tih procesa direktno utiču na to kako se prava žrtve uopšte ostvaruju, i da li se ostvaruju.

Što se tiče vrsta eksploatacije, u najvećem broju slučajeva reč je o seksualnoj eksploataciji. Ali tu su i slučajevi prinude na prosjačenje, prinude na vršenje krivičnih dela, kao i radne eksploatacije.

I sada dolazimo do jednog dela koji je posebno težak: neke od žrtava koje su intervjuisane, iako su bile identifikovane kao žrtve trgovine ljudima, iako je postupak tekao,  u isto vreme su bile procesuirane, pa čak i osuđivane, za krivična dela koja su vršile tokom same eksploatacije.

Najveći broj njih je eksploatisan u Srbiji. A ono što je, možda, najzabrinjavajući podatak od svih jeste da su u kumulativnom zbiru ove žrtve provele preko 50 godina u eksploataciji, tačnije, 50 godina i 8 meseci. To je preko pola veka. Petnaest ljudi. Petnaest života koji su trpeli eksploataciju i nasilje.

I tu moram da vratim stvar na ono najvažnije: to nisu brojevi. To su ljudi. To su prekinuti snovi. Prekinuto obrazovanje. Prekinute nade. I ogromna trauma. I možete da zamislite koliko je podrške potrebno da se čovek iz toga uopšte izvuče, ne samo psihološke, nego uopšte podrške da bi neko mogao da se oporavi i da ponovo stane na noge.

I danas ćemo pričati o tome kako su oni doživeli spasavanje. Kako su doživeli istražni i sudski postupak. Kako su to fizički i psihički podneli. I koje su njihove preporuke, šta je to što bi, po njima, sistem morao da promeni da se ne ponovi ono što su oni prošli.

I sad hoću da dodam jednu važnu stvar, da budemo fer i precizni: mi smo intervjuisali one koji su uopšte došli do istražno-sudskog postupka. A to znači da nema intervjua sa žrtvama, sa svim onim ženama, devojčicama, muškarcima, slučajeve gde do postupka nije ni došlo. I to je ogroman “slepi ugao” sistema.

Zato je važno da se mi kao struka i kao institucije zapitamo: zašto do postupka nije došlo u drugim slučajevima? Da li je razlog to što nije bilo adekvatne psihološke podrške u prvom kontaktu? Da li žrtva nije prepoznata kao žrtva? Da li se odustalo jer “nema dokaza”, i šta onda radimo u tim situacijama? Kakva komunikacija sa žrtvom mora da postoji čak i kada postupak ne može odmah da se pokrene?

I tu dolazimo do suštine, do važnosti komunikacije, o čemu će Dragana Ćuk Milankov posebno govoriti. Jer taj prvi kontakt često odredi smer u kom će se kretati istražni i sudski postupak. Odredi da li će se graditi poverenje, da li će žrtva ostati u procesu, da li će imati osećaj da je neko čuje, da je neko razume, i da dobije uvažavanje koje je više nego potrebno.

I na kraju, to je pitanje i satisfakcije i pravde: da li posle preko pola veka eksploatacije, u životima ovih žena i muškaraca, ima satisfakcije, i kako mi možemo da kreiramo sistem koji će zaista odgovoriti na tu potrebu: da žrtva oseti da nije sama, da nije kriva, da je neko vidi, i da je neko tretira kao čoveka“.

"Ovaj materijal je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije i Saveta Evrope. Za sadržaj su isključivo odgovorni autor(i). Izneti stavovi ni na koji način ne odražavaju zvanična mišljenja Evropske unije ili Saveta Evrope.”