Usluge smeštaja za žrtve trgovine ljudima na Zapadnom Balkanu: Analiza stanja i poziv na akciju

Fotografija: Istockphoto

Širom Zapadnog Balkana, žrtve trgovine ljudima se i dalje bore da pronađu zaštitu, stabilnost i podršku koju zaslužuju. Uprkos postojećim zakonima i mehanizmima upućivanja, i dalje ostaje problem nedovoljnog finansiranja skloništa za žrtve, njihove preopterećenosti, i funkcionisanja koje gotovo u potpunosti zavisi od posvećenosti organizacija civilnog društva koje rade u ovoj oblasti. Ovi navodi predstavljaju ključne nalaze regionalne analize o uslugama skloništa za žrtve, koji je izrađen u okviru projekta „Sigurno utočište: Proširenje resursa skloništa za žrtve trgovine ljudima na Zapadnom Balkanu“, kojim koordiniše World Vision International, u partnerstvu sa Atinom (Srbija), te organizacijama Lara Foundation (BiH), Mary Ward Loreto (Albanija) i Open Gate/La Strada (Severna Makedonija), a uz podršku Stejt departmenta SAD, Kancelarije za praćenje i borbu protiv trgovine ljudima.

Analiza, čija je autorka Ivana Radović, obuhvatila je Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Srbiju, i pruža prvi sveobuhvatni pregled stanja u regionu između 2022. i 2024. godine. Autorka je analizirala postojeće podatke i izvore, zatim sprovela 28 intervjua sa relevantnim pružaocima usluga i predstavnicima institucija, te prikupila uvide 11 žrtava trgovine ljudima koje su imale iskustvo života u skloništima. I upravo njihova iskustva vezana za bezbednost, oporavak, izolaciju i sistemsko zanemarivanje predstavljaju emocionalnu i etičku srž ove studije.

Region ima usluge na papiru, ali ne i u praksi

Izveštaj pruža otrežnjujuću sliku: svih pet zemalja u regionu je uspostavilo nacionalne mehanizme upućivanja i razvilo strategije za borbu protiv trgovine ljudima, ali usluge smeštaja i reintegracije žrtava i dalje su fragmentisani i krhki. Zapadni Balkan nastavlja da bude i izvorište i odredište za žrtve trgovine ljudima, region u kojem su žene i devojčice izložene seksualnoj eksploataciji, deca prisilnom prosjačenju i brakovima, a muškarci sve više eksploatisani kroz prinudni rad i ropstvo.

Prema Palermo protokolu i Konvenciji Saveta Evrope o borbi protiv trgovine ljudima, pravo na smeštaj je priznato kao osnovno ljudsko pravo. Međutim, u stvarnosti je ovo pravo daleko od zagarantovanog. Specijalizovani smeštaj postoji u svakoj od navedenih zemalja, ali ga karakterišu ograničeni kapacitet i ozbiljan nedostak drugih neophodnih usluga podrške, posebno onih za decu, muškarce, migrante i druge pojedince sa specifičnim potrebama.

Srbija je, na primer, jedina zemlja u regionu u kojoj se licencirane socijalne usluge koje pružaju organizacije Atina i Astra ne finansiraju iz budžeta, dok u Bosni, Albaniji i Severnoj Makedoniji, država ove usluge delimično finansira. Ovakva situacija u Srbiji, koja traje već 22 godine, prouzorkovala je da su organizacije civilnog društva u Srbiji u stanju stalne iscrpljenosti i sprečava dalji razvoj programa podrške. Širom regiona, skloništa kojima upravljaju organizacije civilnog društva i dalje predstavljaju okosnicu sistema zaštite. Međutim, kako ona funkcionišu na osnovu kratkoročnog finansiranja od strane donatora, i bez stalne budžetske podrške, osoblje ovih skloništa kao i njihovi koorisnici, ostaju u trajno neizvesnom položaju.

Ključni zajednički nalazi

U Izveštaju se ističe nekoliko ključnih problema koji se odnose na svih pet zemalja:

1. Nestabilnost finansiranja: finansiranje od strane države je samo delimično, retroaktivno i zavisi od političkih činilaca. Nijedna država u regionu ne obezbeđuje celokupan godišnji budžet za skloništa ili programe reintegracije.

2. Licenciranje bez tačke oslonca: iako je većina zemalja uspostavila formalne sisteme licenciranja, ti sistemi često ne donose stabilnost, već administrativna opterećenja. Srbija, kao jedinstven primer, omogućava licenciranje usluga koja vode organizacije civilnog društva, ali im za to ne ne nudi nikakvo finansiranje iz budžeta.

3. Nedostaci u procesu reintegracije: žrtve često napuštaju skloništa, a da nemaju obezbeđen dugoročni smeštaj, zaposlenje ili podršku u oporavku, zbog čega su izloženi riziku od ponovne ulaska u situaciju trgovine ljudima.

4. Prekomerno oslanjanje na organizacije civilnog društva: organizacije civilnog društva pružaju vitalnu podršku koja spasava živote, često intervenišući tamo gde državni sistemi zakažu. Njihov profesionalizam i posvećenost osiguravaju kontinuitet podrške, ali odsustvo sistemskog državnog finansiranja potkopava njihovu održivost.

5. Ograničene usluge za decu i muškarce: iako deca čine skoro polovinu svih identifikovanih žrtava, u regionu postoji svega nekoliko skloništa namenjenih deci. Muškarci i dečaci su često potpuno isključeni iz sistema pomoći.

Glas preživelih

Oni koji su preživeli trgovinu ljudima i koji su učestvovali u ovom istraživanju, opisuju skloništa kao sigurna mesta u kojima su dostojanstvo i poštovanje zamenili strah i eksploataciju. Ipak, oni iskazuju i frustraciju zbog toga što im je u nekima od njih bilo ograničeno kretanje, što su imali ograničene mogućnosti za reintegraciju i što nisu učestvovavali u dovoljnoj meri u oblikovanju programa i politika.

Njihova poruka je jasna: pravi oporavak počinje tek kada se žrtvama pruži sloboda, stabilnost i budućnost, a ne samo privremena bezbednost.

Atinino gledište: Od zaštite do održivosti

Više od dve decenije, Atina se zalaže za sveobuhvatnu i trauma-osetljivu podršku ženama i devojčicama koje su preživele trgovinu ljudima i nasilje. Ovo istraživanje potvrđuje ono čemu Atina svakodnevno svedoči: usluge podrške postoje, ali nisu održive. Samo licenciranje nije dovoljno; stabilnost finansiranja, politička volja i participacija žrtava su neophodni za njihov smislen oporavak.

Rezultati nalažu konkretne promene politika:

• Omogućiti višegodišnje, transparetno javno finansiranje skloništa i programa reintegracije.

• Razviti usluge podrške za muškarce, dečake i decu.

• Osmisliti strukturisanu reintegraciju koja uključuje smeštaj, stručno osposobljavanje i podršku žrtvama pri zapošljavanju.

• Integrisati podršku za zaposlene i njihovu superviziju u okvir finansiranja.

• Uključite žrtve trgovine ljudima kao aktivne partnere u procese oblikovanja i evaluacije usluga podrške.

Poziv vladama i donatorima

Zaključak izveštaja je urgentan i pruža nadu: Zapadni Balkan već poseduje stručnost i infrastrukturu potrebnu za izgradnju efikasnog odgovora usmerenog na žrtve. Ono što nedostaje jesu politička posvećenost i održivo ulaganje.

Pružiti siguran smeštaj ne predstavlja akt milosrđa; to je zakonska obaveza i moralni test da li države zaista stoje uz najranjivije građane. Organizacije civilnog društva poput Atine već predugo nose ovu odgovornost na temeljima koji nisu stabilni. Sada je vreme da se vlade angažuju, obezbede dugoročno finansiranje i osiguraju da svaka žrtva trgovine ljudima na Zapadnom Balkanu ima pristup ne samo skloništu, već i oporavku, dostojanstvu i nezavisnosti.

Pročitajte ceo izveštaj: „Sklonište za žrtve trgovine ljudima na Zapadnom Balkanu - Izveštaj o mapiranju“, koji je izrađen u okviru projekta Bezbedno utočište, a koji sprovodi World Vision International i partneri, uz podršku Stejt departmenta SAD, Kancelarije za praćenje i borbu protiv trgovine ljudima.

Izveštaj na engleskom možete naći u nastavku.