Fotografija: Izvor N1

Zvaničnih podataka o tome koliko je rasprostranjeno digitalno nasilje u Srbiji nema, ali stručnjaci nemaju dileme da je u porastu. Uz decu i mlade, najčešće žrtve su devojke i žene mlađe od 30 godina, a posebno zabrinjava činjenica da velika većina njih sebe vide kao odgovorne za nasilje koje su pretrpele.

Programska menadžerka udruženja Atina Jelena Hrnjak za portal N1 kaže da je svaka druga žena do svoje 30. godine već doživela neki oblik digitalnog nasilja. Istraživanje o digitalnom nasilju prema ženama i devojkama u Srbiji, koje je ovo udruženje sprovelo uz podršku UN Women pokazuje da četvrtina ispitanika kaže da je bila žrtva digitalnog nasilja, ali da su žene u tome vidljivo previše zastupljene.

„Najugroženije su mlade žene: čak 43 odsto ispitanica mlađih od 30 godina navodi da su bile žrtve digitalnog nasilja. Istovremeno, vidimo specifičan rizik i kod žena između 30 i 45 godina, naročito u partnerskim odnosima, gde su natprosečno izložene digitalnoj kontroli, ograničavanju njihovih onlajn aktivnosti od strane partnera. U partnerskim odnosima digitalno nasilje je produžetak kontrole i zlostavljanja“, upozorava Hrnjak.

Ipak, ono što je alarmantno kada je istraživanje “Ne lajkuj nasilje” u pitanju je podatak da čak 84 odsto žena i devojaka koje su preživele digitalno nasilje misli da su same odgovorne za ono što im se dogodilo.

Slađana Đorđević, telesna psihoterapeutkinja specijalizovana za rad sa traumom, za portal N1 objašnjava da su devojke i žene koje dožive digitalno nasilje često sklone da "pounutruju" osećaj odgovornosti, a da je ovaj proces naročito čest kod mladih devojaka.

“Kod mladih devojaka je još nedovoljno jasan osećaj identiteta, pa samim tim i granica i osećaja odgovornosti. Kod tinejdžerki se doživljaj samopouzdanja i samopoštovanja još uvek razvija, te će pre dovesti sebe u pitanje nego drugu osobu (‘nešto sa mnom nije u redu' ili 'mora da sam ja nešto loše uradila')”, navodi psihoterapeutkinja.

Počinje postepeno, gotovo neprimetno - do otvorenog vređanja

Upozorava da digitalno nasilje, baš zato što se dešava u virtuelnom svetu, ove granice još više zamagljuje.

“Pogotovo što veoma često ovaj tip nasilja počinje postepeno, gotovo neprimetno, te se osoba vremenom navikava na taj način obraćanja. Međutim, kako vreme odmiče, ono se intenzivira i počinje otvoreno vređanje i ponižavanje, kada je žena već počela da dovodi sebe i svoje granice u pitanje”, objašnjava Đorđević.

Činjenica da veliki broj žrtava sebe smatra odgovornim zabrinjava, ali još više je zabrinjavajuće što takvo mišljenje ima i njihova okolina. Tako je istraživanje Atine ukazalo da 84 odsto ispitanika iz opšte populacije veruje da su osobe koje trpe digitalno nasilje „same doprinele“ toj situaciji, a 85 odsto smatra da su žrtve odgovorne jer nasilje nisu prijavile ranije.

Žrtva (ni)je kriva

Koliko je malo građana Srbije koji će nedvosmisleno stati u odbranu žrtve pokazuje podatak iz ovog Atininog istraživanja da samo sedam odsto ljudi kaže jasno i glasno - žrtva nije kriva.

Hrnjak za portal N1 kaže da je istraživanje pokazalo bolnu, ali važnu, istinu da u Srbiji i dalje preovlađuje kultura u kojoj se odgovornost za nasilje prebacuje na žrtvu.

„To nije odraz njihove ličnosti, već odraz okruženja u kojem živimo. Godinama slušaju poruke da su 'nešto izazvale', da 'nisu bile dovoljno oprezne', ili da 'treba da ćute da ne bi bilo gore'. U takvom ambijentu nije iznenađenje da žene počinju da veruju da je krivica njihova, iako znamo da ona pripada, isključivo počiniocima, a odgovornost leži na institucijama i društvu koji bi trebalo da ih zaštite“, navodi ona.

I psihoterapeutkinja Slađana Đorđević upozorava da živimo u društvu u kojem često možemo čuti narativ koji dodatno prebacuje svu odgovornost na ženu.

“Poput rečenica: ‘sama je to tražila', 'vidi kakve slike postuje', 'ona je provokativna' i sl.

Kada sve ove faktore iskombinujemo sa sluđivanjem ('gaslajtingom') nasilnika na mrežama koji će često tvrditi kako su 'isprovocirani', onda možemo potpunije razumeti kako osoba koja je doživela nasilje počinje tu odgovornost da internalizuje, što može dovesti do dugotrajnog osećaja krivice i neadekvatnosti”, kaže ona.

Stoga smatra da podatak da 84 odsto žrtava digitalnog nasilja sebe same vidi kao odgovorne pojačava potrebu da se društveni diskurs promeni, te da se veoma jasno sva odgovornost za nasilje pripiše nasilniku, bez imalo relativizovanja.

Zakonska regulativa problem?

Hrnjak upozorava i na to da mnogi oblici digitalnog nasilja kod nas nisu jasno prepoznati kao krivična dela, posebno oni koji uključuju kontrolu, nadzor, osvetničku pornografiju, govor mržnje ili proganjanje u digitalnom prostoru.

“Tamo gde jesu, žrtva je često ta koja mora da prikuplja dokaze, da se suoči sa nasilnikom, snosi troškove advokata i nosi teret procesa. U praksi, najveći broj postupaka se ne sprovodi po službenoj dužnosti i poruka žrtvama je jasna: ‘snađi se sama’.  U takvom okruženju potpuno je očekivano da žrtve internalizuju krivicu koja u stvarnosti pripada počiniocima”, objašnjava ona.

Stoga, kaže, žrtve ne veruju institucijama zato što ih one prečesto ostave same, pa je spremnost na prijavljivanje dramatično niska.

“Samo tri odsto žrtava digitalnog nasilja se obratilo institucijama, dok 21 odsto kaže da uopšte ne zna kome bi moglo da se obrati. Gotovo polovina građana (47 odsto) smatra da se državne institucije nimalo ili vrlo malo bave problemom digitalnog nasilja, a tek 10 odsto veruje da se bave mnogo ili veoma mnogo”, objašnjava ona.

Digitalno nasilje u krivičnom zakonodavstvu Srbije još nije prepoznato kao posebno krivično delo, što bi moglo da bude izmenjeno najavljenim izmenama Krivičnog zakonika. Hrnjak ističe da će, sve dok se to ne desi, digitalno nasilje biti prostor nekažnjivosti, što je, navodi, najjača podrška nasilniku.

Link ka vesti na N1: Svaka druga žena do 30. godine doživela digitalno nasilje: Društvo krivi žrtve, institucije ih ostavljaju same - Vesti iz Srbije, regiona i sveta - N1 info