Ponekad je najvažnije samo biti tu

Razgovor sa Sarom Pavlović, socijalnom radnicom u Udruženju Atina

Fotografija: Dragan Mujan 

Sara Pavlović je diplomirana socijalna radnica i u Udruženju Atina radi kao voditeljka slučaja, pružajući direktnu podršku devojkama i ženama koje su preživele trgovinu ljudima i različite oblike nasilja. Njen rad počinje u prvom kontaktu, u izgradnji poverenja i svakodnevnoj podršci ženama koje pokušavaju da ponovo izgrade svoj život. Pored toga, Sara vodi radionice sa ženama migrantkinjama u Centru za prihvat izbeglica u Obrenovcu, gde se kroz razgovor i podršku stvara siguran prostor u kome žene mogu da budu viđene, saslušane i osnažene.

U ovom intervjuu govori o poverenju, malim pomacima koji znače mnogo i o tome šta zapravo znači biti uz nekoga ko pokušava da ponovo izgradi svoj život. Govori i o tome kako se ovaj posao uči kroz prisustvo, strpljenje i svakodnevni rad sa ljudima.

Podrška se uči kroz ljude, ne samo kroz knjige

„Ne mogu da izdvojim jedan prelomni trenutak kada sam odlučila da želim da se bavim baš ovim poslom.  Na trećoj godini fakulteta, kroz praksu, imala sam priliku da vidim kako sistem funkcioniše, ali i koliko je važna podrška koja prevazilazi formalne procedure. Upravo me je to iskustvo dovelo u Atinu, gde sam prepoznala prostor za rad koji je zasnovan na poverenju, poštovanju i dugoročnoj podršci.“

Podrška kolektiva mi je bila ključna. Učila sam kroz posmatranje, razgovor i svakodnevni rad. Bilo mi je važno da naučim kako da ovom poslu pristupim na nenametljiv i siguran način. Atinin kolektiv je pun različitih iskustava i upravo kroz to sam mogla da vidim kako se pristupa različitim situacijama i da učim iz toga.“

Rad koji se ne vidi

Kada govori o svom poslu, Sara kaže da ljudi često ne vide njegovu složenost.

„Ono što drugi često ne vide jeste kompleksnost balansiranja između realnih potreba korisnica i mogućnosti sistema, ali i ogromna odgovornost koju imamo u radu. Prisutan je i emocionalni teret. Nosimo priče koje nisu lake, a istovremeno imamo odgovornost da budemo stabilne u tom procesu.

Nijedan dan ne izgleda isto. Dani su nepredvidivi i dinamični. Rad podrazumeva direktan kontakt sa ženama, razgovore, koordinaciju sa institucijama, ali i mnogo administrativnog posla.“

Poverenje se ne traži, ono se gradi

Prvi susret je često presudan.

„Najvažnije je stvoriti osećaj sigurnosti i pristupiti osobi kao ljudskom biću. Važno je dati prostor da sama odluči koliko želi da podeli i u kom trenutku. Potrebno je jasno pokazati da ste tu, da slušate i da ne osuđujete.

Poverenje se ne traži, ono se gradi. Postepeno, bez pritiska i bez očekivanja. Ključno je poštovati tuđe granice i dati osobi kontrolu nad tim procesom. Važno je biti jasan i transparentan kako ne bi došlo do toga da se obećanja ne ispune.

Na početku se poverenje gradi kroz sitnice. Kroz to da se javite kada ste rekli da hoćete, da uradite ono što ste obećali. Upravo te male stvari pokazuju doslednost i stvaraju osećaj sigurnosti.“

Trenuci kada vidiš da oporavak napreduje

Jedan od trenutaka koji joj je posebno ostao u sećanju nije bio vezan za veliki događaj, već za proces osamostaljivanja jedne korisnice.

„Imala sam situaciju u kojoj je korisnica, koja nije iz Beograda i nikada ranije nije živela sama, došla u potpuno novo okruženje. U početku joj je sve bilo nepoznato, ali je za relativno kratak period uspela da se snađe, nauči kako grad funkcioniše, organizuje svoj svakodnevni život i samostalno donosi odluke. To je bio trenutak kada sam jasno videla koliko ljudi imaju kapacitet za promenu.“

Male stvari koje menjaju mnogo

„Kroz svoj rad sam shvatila da najviše znači validacija osećanja. Kada žena oseti da je neko vidi i razume, to može biti veoma značajan korak ka oporavku.

Važni su i dugoročan pristup, kontinuiran rad, redovni susreti i kontakt. Pokazati da ste zaista tu, da poštujete njeno vreme i da ona ima kontrolu nad svojim odlukama i izborima.

Nekada su najvažnije potpuno obične stvari, poput humora ili razgovora o svakodnevnim temama. Upravo u tim trenucima nastaje prostor za promenu.“

Mesto gde žene mogu da budu svoje

Sara već duže vreme vodi radionice sa ženama migrantkinjama u Centru za prihvat izbeglica u Obrenovcu.

„Svaka radionica je drugačija. Zavisi od teme, broja učesnica i atmosfere koja se tog dana stvori. Nekada su edukativne, nekada kreativne, a nekada razgovaramo o temama iz svakodnevnog života.

Važno mi je da nakon svake radionice čujem žene, da znam kako su se osećale i šta bi volele da radimo naredni put. Zbog jezičkih i kulturnih razlika pripremam materijale na više jezika, a radionice uvek imaju uvodni, centralni i završni deo, kada zajedno sumiramo utiske.“

Atmosfera na radionicama se vremenom menja.

„I kada neka žena dođe prvi put, trudimo se da se oseća dobrodošlo. Jezička barijera ponekad može biti izazov, ali uz pomoć prevodilaca i drugih žena to se brzo prevaziđe.

Ono što se najviše menja jeste koliko se žene vremenom osećaju slobodno da govore, iznose svoje mišljenje i učestvuju u diskusiji. Mnogima znači što imaju mesto gde mogu da budu svoje i gde se njihov glas zaista čuje.“

Snaga koju nose sa sobom

Kada govori o ženama sa kojima radi, Sara kaže da one sa sobom nose mnogo više od teških iskustava.

„Nose svoja prethodna iskustva, ali i svakodnevne brige i stresove. Mnoge nose osećanja krivice, straha i nesigurnosti. Često imaju potrebu da štite druge čak i onda kada su same prošle kroz veoma teške situacije.

Ali ono što je najvidljivije jeste njihova unutrašnja snaga. Ta sposobnost da nastave dalje i da se bore za bolju budućnost.“

Šta ljudi spolja najčešće ne razumeju

„Mislim da ljudi često ne razumeju koliko je ova tema složena. Postoje brojne predrasude prema ženama koje su preživele nasilje ili eksploataciju, kao i pogrešno uverenje da su takve situacije retke.

Izazov je i rad unutar sistema koji nije uvek usklađen sa realnim potrebama korisnica. Nekada problem zahteva hitno rešenje, ali ono zavisi od velikog broja faktora i institucija. To zahteva strpljenje, jer se proces podrške može usporiti bez obzira na potrebu da se reaguje odmah.“

Podrška i za one koje pružaju podršku

„Mnogo mi znači podrška tima. Imamo redovne supervizije koje nam omogućavaju da obradimo situacije sa kojima se susrećemo, podelimo dileme i dobijemo profesionalnu perspektivu.

Važna je i svakodnevna komunikacija među koleginicama. Trudim se i da napravim jasnu granicu između posla i privatnog života, kako bih mogla da budem prisutna i za korisnice i za sebe.“

Šta me vraća ovom poslu svaki dan

„Najviše me motivišu žene sa kojima radimo. Saznanje da nekome možete da budete podrška i da doprinesete pozitivnoj promeni u njenom životu daje smisao svemu što radimo.

Pored toga, važan mi je i širi društveni uticaj. Kroz edukacije i podizanje svesti menjaju se predrasude i način na koji društvo posmatra žrtve nasilja i trgovine ljudima.“

Šta sam naučila od žena sa kojima radim

„Naučila sam šta zaista znači biti snažna žena. Naučila sam koliko su važni razumevanje, empatija i podrška, ali i to da svako nosi svoju priču i svoje borbe koje često ne vidimo.“

Poruka ženama koje prolaze kroz slična iskustva

„Možda nekada deluje da nema izlaza iz onoga kroz šta prolazite, ali niste same. Ono što vam se dogodilo ne oduzima vam pravo na miran, dostojanstven i ispunjen život.

Uvek imate pravo da potražite pomoć. Ne morate kroz sve prolaziti same.“

Oporavak nije cilj, već proces

„Oporavak ne vidim kao trenutak u kojem je sve rešeno, već kao proces koji traje. Za svakoga izgleda drugačije i zavisi od iskustava, podrške koju osoba ima i okruženja u kojem živi.

Nekada se najveći pomaci vide u malim koracima koje drugi možda ni ne primete. Važno je razumeti da oporavak nije linearan proces i da svaka osoba ima pravo da ga prolazi svojim tempom.“

Ova vest nastala je u sklopu projekta “Zajedno za nju: Zaštita i osnaživanje u zajednici - sveobuhvatna podrška ženama migrantkinjama i izbeglicama”, koji sprovodimo uz podršku Švajcarske. Atina je isključivo odgovorna za sadržaj, koji ne odražava nužno zvanične stavove Švajcarske.