Kako do bolje pristupačnosti i kapaciteta sigurnih kuća u Republici Srbiji?

Fotografija: Jakov Simović

U skopu projekta Bolja podrška za žene i decu žrtve nasilja - unapređenje pristupačnosti i kapaciteta sigurnih kuća, NVO Atina organizovala je okrugli sto po nazivom Kako do bolje pristupačnosti i kapaciteta sigurnih kuća u Republici Srbiji?, sa ciljem predstavljanja rezultata rezultati analize Funkcionisanje i rad sigurnih kuća za žene žrtve nasilja u Srbiji - Analiza zatečenog stanja (u daljem tekstu: Analiza) i predloga Pravilnika o bližim uslovima i funkcionalnim standardima za pružanje i ostvarivanje usluge smeštaja u prihvatilište za žene i devojčice sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja (u daljem tekstu: Pravilnik). Okruglo sto održan je u Beogradu, u Envoy kongresnom centru 21. februara 2023. godine.

Na okruglom stolu učestovao je 31 učesnik/ca različitih državnih institucija i organizacija civilnog društva. Od ukupnog broja učesnika/ca, 28 su bile osobe ženskog pola i 3 osobe muškog pola. Institucije i organizacije koje su učestvovale su: Agencija Unwomen (3 predstanika/ce), Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (2 predstavnice), centri za socijalni rad (9 predstavnika/ce), sigurne kuće (7 predstavnika/ce), sindikat zaposlenih u socijalnoj zaštiti (1 predstavnica), Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost (1 predstavnica), Zaštitnik građana (2 predstavnice), Poverenik za zaštitu rodnu ravnopravnost (1 predstavnica), delegacija EU (1 predstavnika/ca), Osnovno javno tužilaštvo u Beogradu (1 predstavnica), Više javno tužilaštvo (1 predstavnika/ca), FemPlatz (1 predstavnica), Centar za podršku ženama (1 predstavnica), društvo socijalnih radnika Srbije (1 predstavnica), UG Atina (3 predstavnika/ce).

Okrugli sto su otvorili: Gordana Predić ispred Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, posebna savetnica potpredsednice Vlade – ministarke kulture i predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost i Vladimir Vukićević predstavnik Unwomen u Srbiji. U prvoj sesiji govornice su bile Danijela Čukić Vlahović viša savetnica, iz sektora za socijalnu zaštitu, Ministarstvo za rad zapošljavanje boračka i socijalna pitanja; Andrijana Radoičić Nedeljković,  iz Udruženja  građana Atina i autorka istaživanja; Slađana Čabrić, viša savetnica, iz sektora za socijalnu zaštitu, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja; Lidija Milanović, konsultantkinja pri izradi predloga Pravilnika. Moderator okruglog stola je bio Milan Aleksić iz UG Atina.

Skup su otvorili i pozdravne reči uputili Gordana Predić i Vladimir Vukčević. Gordana Predić je istakla da je tokom prethodnih godina donet set strateških dokumenata o rodnoj ravnopravnosti, kao što je Strategija sprečavanja nasilja u porodici 2021-2025, te Strategija o rodnoj ravnopravnosti 2020-2025. Cilj ovih strateških dokumenata, kako je navela Gordana Predić, jeste borba protiv rodno zasnovanog nasilja, pošto i sama Istanbulska konvencija predviđa da se uspostavi jasan rodno odgovoran odgovor na nasilje prema ženama. U procesu uspostavljanja jasnog odgovora na rodno zasnovano nasilje, potrebno je razvijati preventivne programe u zdravstvu, obrazovanju, kao i opšte i specijalne usluge, poput SOS telefona, prihvatilišta i drugih usluga za žene sa iskustvom nasilja. Strategija predviđa i uspostavljanje evidencije o svim oblicima nasilja. Pored unapređenja zakona u ovoj oblasti, Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost je zajedno sa UNICEF-om pokrenulo je Nacionalnu koaliciju za eliminisanje dečijih brakova. U dosadašnjem radu Koordinaciono telo je sklopilo 9 ugovora sa organizacaijama civilnog društva, pomoglo je prihvatilištima za žene, kao i ženama koje žive i rade na selu kroz projekte koje je podržala EU. U partnerstvu sa kompanijom Mozzart, dodeljenja je oprema (televizori) prihvatilištima u 13 gradova u Srbiji. Predić je dalje istakla da je opšti cilj društvenog i institucionalnog okvira za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja  poboljšanje pristupa uslugama, te da se završava i treća faza EU projekta koja za cilj ima osnaživanje žena, posebno u ruralnim krajevima. Koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost koordiniše rad institucija u cilju ravnopravnosti i borbe protiv nasilja, a potrebno je stalno jačanje kapaciteta institucija, saradnja sa organizacijama civilnog društva, medijima i drugim institucijama u cilju sistemske borbe protiv rodno zasnovanog naislja, zaključila je Gordana Predić.

Vladimir Vukićević, istakao je da je Unwomen posvećen temi rodno zasnovanog nasilja, kao osnovne nadležnosti ove UN agencije. On je dalje istakao da je nemoguće zamisliti zaštitu žena od nasilja bez prihvatilišta. Dodao je da je Unwomen ponosan na partnerstvo sa Atinom, koja je iznedrila istraživanje i predlog Pravilinika standarada kvaliteta. Vukićević je naveo da, posmatrajući analizu, vidi mnogo truda, posvećenosti, ali i sistemske nedorečenosti. Govoreći o identifikovanim problemima, naveo je kao najupečatljivije da je kapacitet prihvatilišta znatno niži u odnosu na standard propisan od strane Saveta Evrope, te da njihova geografska rasprostranjenost nije ravnomerna, odnosno da neki delovi zemlje uopšte nemaju ovu uslugu. Vukićević je podvukao da svi zajedno treba da pomognu da se ovi problemi reše, i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Atina, te da se unaprede standardi i da žene u Srbiji, koje su žrtve rodno zasnovanog nasilja imaju jednaku zaštitu. Zaključio je da će Unwomen nastaviti da pomaže prihvatilišta u cilju unapređenja strategija žena za izlazak iz nasilja.

Nakon ovoga usledila je prva sesija, koja je bila posvećena predstavljanju istraživanja Funkcionisanje i rad sigurnih kuća za žene žrtve nasilja u Srbiji - Analiza zatečenog stanja. Na njoj su govorile Danijela Čukić Vlahović, viša savetnica u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao i Andrijana Radoičić Nedeljković, autorka analize.  Danijela Čukić Vlahović je navela da je Ministarstvo prepoznalo potrebu za standardizacijom usluge prihvatilišta, kao i neadekvatnost aktuelnih pravilnika kojima se uređuje ova funkcionisanje ove usluge. Napomenula je da je GREVIO komitet u svom izveštaju iz 2019. za Srbiju dao preporuke za unapređenje  rada prihvatilišta, koje treba da budu ispunjene do njihove sledeće posete. Sa druge strane, u GRETA izveštaju,  navodi se da se obim i kvalitet usluga u prihvatilištima razlikuje i da nema dovoljno osoblja koje je prošlo specijalizovane obuke za rad sa ženama sa iskustvom nasilja. Obuhvat korisnica romske populacije, migrantkinja, žena sa invaliditetom, u prihvatilištima je zabrinjavajuće nizak, a zaključak je da prihvatilišta nisu specijalizovana za zaštitu ovih kategorija korisnica od rodno zasnovanog nasilja. Danijela Čukić Vlahović je dalje navela da ne postoje standardi integrativnog pristupa koji sprečavaju sekundarnu viktimizaciju. S tim u vezi, jedna od preporuka koja se navodi u GRETA izveštaju, odnosi se na proširivanje kapaciteta prihvatilišta. Čukić Vlahović je dodala da je u toku izveštavanje za GREVIO, da se svi podaci šalju Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost, koje će sumirati podatke i objediniti ih u izveštaj. Ona je još istakla i da je 2021. godine Ministarsatvo počelo da sprovodi IPA projekat za žene i devojčice, koji se sastoji iz tri faze.

Danijela Čukić Vlahović je takođe navela da je prema zavaničnim podacima Ministarstva trenutno licencirano 6 prihvatilišta i jedno prihvatilište za žrtve trgovine ljudima. S tim u vezi, jedan od ciljeva Strategije deinstitucionalizacije biće i formiranje mreža usluga u zajednici, pa i prihvatilišta za žene zato što kapaciteti i teritorijalna rasprostranjenost nisu zadovoljavajući.  Sprovodi se i IPA projekat 2020-2024 koji za cilj ima osnaživanje žena i ženskih organizacija za pružanje usluga socijlane zaštite. Ministarstvo će pružati podršku kroz grantove za pružanje usluga za žene (prihvatilište, SOS teleofoni, psiho-socijalna podrška). Na ovom mestu, savetnica je naglasila da će se posebna pažnja posvetiti jačanju ženskih incijativa za preuzimanje i sprovođenje usluga socijalne zaštite, kao i formiranju ženskih grupa koje čine žene sa iskstvom nasilja koje bi pružale podršku drugim ženama sa sličnim iskustvom. Takođe je istakla da je edukacija stručnjaka kontinuirana i da Republički zavod za socijlanu zaštitu ima veliki broj akreditovanih obuka na temu rodno zasnovanog nasilja. Navedeno je i da je tokom 2022. godine donet Zakon o pravima korisnika privremenog smeštaja, koji u članovima 20 i 21 definiše zabranu zlostavljanja od strane pružaoca usluga. Danijela Čukić Vlahović je još napomenula da je tokom 2022. godine Zaštitnik građana uputio zahtev za inspekcijski nadzor prihvatilišta za žene žrtve nasilja, i da je nadzor izvršen u svih 6 prihvatilišta. Ona je zaključila da je potrebno da se u ovoj oblasti više koriste sredstva iz namenskih transfera, kao i veća međuopštinska saradnja.

Nakon njenog izlaganja, Andrijana Radoičić Nedeljković je predstavila ciljeve projekta Bolja podrška za žene i devojčice žrtve nasilja u Srbiji. Ona je rekla da je projekat deo šire regionalne inicijative za zaustavljanje nasilja nad ženama u zemljama Zapadnog Balkana i Turske, pod nazivom “Implementiramo norme. Menjamo mišljenja”. Osnovni ciljevi projekta, jesu: podizanje kapaciteta sigurnih kuća kroz mapiranje izazova u primeni postojećih minimalnih standarda i procesa licenciranja; analiza postojećeg stanja i preporuka novih funkcionalnih standarada kvaliteta; mentorska podrška za sigurne kuće pri izradi planova reagovanja u kriznim situacijama; specijalizovani treninzi za pružaoce usluga i stručne radnice, koji su održani tokom oktobra 2022. godine. Treninzi su kreirani na osnovu podataka dobijenih kroz istraživanje. Prvi dan treninga  bio je posvećen razumevanju seksualnog nasilja i traumatskog iskustva u vezi sa preživljenim nasiljem, dok je drugi za temu imao rad sa decom svedocima nasilja. Na treninzima je učestvovalo 43 profesionalaca/ke. Andrijana Radoičić Nedeljković je dalje navela da je istraživanje sprovedeno u 13 prihvatilišta za žene i 1 prihvatilištu za žrtve trgovine ljudima, a ukupno je učestvovalo 38 predstavnika/ca ovih usluga. Sprovedeno je i 5 fokus grupa sa 21 osobom. Korišćen je mešoviti istraživački dizajn, koji se sastoji od kvantitativnog i kvalitativnog dela istraživanja. Nakon sprovedene analize urađen je predlog Pravilnika o bližim uslovima i funkcionalnim standardima za pružanje i ostvarivanje usluge smeštaja u prihvatilište za žene i devojčice sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja. Osnovni cilj kreiranja Pravilnika bio je odvajanje ove usluge kao specijalizovane u odnosu na ostale usluge socijalne zaštite, sa ciljem daljeg definisanja standarada koji se odnose na kvalitet pružanja usluge.

Radoičić Nedeljković se osvrnula i na mentorske posete, koje su sprovedene u 6 sigurnih kuća u Srbiji (Kragujevac, Sombor, Zrenjanin, Pančevo, Novi Sad i Sremska Mitrovica), a ishod mentorskih poseta se ogleda u izradi Pravilnika o postupanju u vanrednim situacijama u Prihvatilištima za žene i decu žrtve nasilja u porodici. Govoreći o  rezultatima istraživanja standarda kvaliteta u sigurnim kućama u Republici Srbiji, ona je napomenula da su se tokom istraživačkog procesa javili i određeni izazovi. Najpre, bilo je nejasnoća oko funkcionisanja prihvatilišta i načina njihovog rada, te je bilo teško utvrditi tačan broj usluga koje funkcionišu. S druge strane uočeno je i da organizaciono funkcionisanje usluge šarenoliko, u smislu ko je osnivač i pružalac usluge, što je način prikupljanja podataka i struktuiranja podataka učinilo još izazovnijim.

Prema njenim rečima, rezultati pokazuju da na teritoriji Srbije funkcioniše 11 sigurnuh kuća za žene i decu sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja i to u: Somboru, Novom Sadu, Zrenjaninu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Priboju, Leskovcu, Vranju, dok su prihvatilišta u Smederevu  i Jagodini učestvovala u istraživanju međutim prema dobijenim podacima ova dva prihvatilišta trenutno ne vrše prihvat korisnica niti imaju osnovne tehničke uslove za sprovođenje usluge (funkcionalni objekat). Istaknutno je da teritorijalna rasprostranjenost nije  ravnomerna. Od ukupnog broja sigurnih kuća, 5 ima licencu, dok su u trenutku sprovođenja istraživanja 2 sigurne kuće predale zahtev za obnovu licence, a 7  sigurnih kuća se nalazilo u postupku licenciranja. Upitani o stavovima o postupku licenciranja, 85,7% ispitanika je reklo da bi licenciranje znatno olakšalo finansiranje usluge sigurne kuće. Nadalje, rezultati istraživanja su pokazali da  najveću prepreku za postupak licenciranja predstavlja nedostatak ljudskih resursa (71,5%), što potvrđuju i rezultati koji ukazuju da 50% sigurnih kuća ne ispunjava standarde po pitanju ljudskih resursa za licenciranje. Na drugom mestu po izazovima za dobijanje licence su problemi sa tehničkim sredstvima (28,5%). U sigurnim kućama u Srbiji je 190 dostupnih ležajeva za žene sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja, što predstavlja za 74% manji broj smeštajnih kapaciteta u odnosu na standard koji je propisao Savet Evrope. Čak 14,5% sigurnih kuća nema obezbeđene odvojene sobe za majke sa decom.

Radoičić Nedeljković  se potom osvrnula na strukturu zaposlenih u sigurnim kućama, i navela da je istraživanje poklazalo da 50% rukovoditeljki/a sigurnih kuća ima između 11 i 20 godina radnog iskustva, dok u polovini sigurnih kuća rukovoditelji/ke obavljaju i posao stručne/og radnika/ce. Nadalje, rezultati pokazuju da 42,9% sigurnih kuća nema obezbeđen pristup ženama sa invaliditetom, a 64,3% nema prilagođen prostor unutar samog objekta za žene sa invaliditetom. Ovaj rezultat ukazuje na to da je u skoro 2/3 prihvatilišta koja mogu da realizuju prijem žena sa invaliditetom, zapravo kvalitet usluge nakon prijema će biti drastično niži. Sledeći značajan segment istraživanja ticao se bezbednosti i sigurnosti, pa je istaknuto da 42,9% sigurnih kuća nema definisane bezbednosne procedure, 42,8% sigurnih kuća se trudi da obezbedi tajnost lokacije tako što adresu ne prikazuje javno, 21,43% tako što sa korisnicama potpisuje saglasnost o poštovanju tajnosti lokacije, a u 22% sigurnih kuća dolazak trećih lica je ograničen samo na predstavnike institucija. Pokazalo se da sigurne kuće pokušavaju da očuvaju bezbednost žena kroz veće prisustvo policije, ali da u većini slučajeva, kako istraživanje pokazuje ovaj vid saradnje nije standardizovan već se odvija uglavnom u povremenim obilascima policije. Sve sigurne kuće su jednom tokom svog rada imale situacije u kojima je prekršena tajnost lokacije, dok 70% nema prisutno obezbeđenje.

Kada se govori o funkcionalnim stadardima, rezultati govore o tome da izostaje standardizovana procedura prijema, posebno u pogledu informisanja o usluzi, obavljanja zdravstvenih pregleda i slično. U segmentu ekonomskog osnaživanja, 52% sigurnih kuća ima potpisane memorandume o saradnji sa lokalnim partnerima kojima se povećava zapošljivost žena iz sigurnih kuća. S druge strane 43,5% sigurnih kuća nema razvijene programe za ekonomsko osnaživanje žena koje koriste uslugu. Kada je reč o psihosocijalnom podršci, 82,6%  prihvatilišta se izjašnjava da pruža psihoterapijsku podršku i savetovanje, međutim ni u jednoj usluzi ne postoji osoba koja je zaposlena na ovoj poziciji. To navodi na zaključak da zaposleni samoinicijativno, bez jasnog standarda i strukture rade psihoterapijski sa korisnicama na osnovu njihovog dodatnog obrazovanja i interesovanja.  Radoičić Nedeljković se na kraju osvrnula na temu seksualnog nasilja i činjenicu da zaposleni u sigurnim kućama retko pokreću pitanje seksualnog nasilja, a 82,6% sigurnih kuća nema protokole o postupanju u slučajevima seksualnog nasilja. Zaposleni/e u sigurnoj  su mapirali/e set vrednosti koje koriste u radu sa ženama žrtvama, a to su poverljivost, poštovanje, tolerancija, prevencija viktimizaicije, empatija, osnaživanje, iskrenost, puna informisanost. Međutim kada je reč o primeni rodno zasnovanog pristupa u prihvatilištima, u čak 95% prihvatilišta se insistira na prijavljivanju nasilja bez obzira na stav i mišljenje žene koja je to nasilje preživela, a u 34% se princip poverljivosti krši ukoliko žena ne želi da prijavi nasilje. Odgovarajući na pitanje o tome da li postoji međusobna saradnja između sigurnih kuća, Andrijana Radoičić Nedeljković je dodala da je kroz ovaj projekat postignuta dodatna povezanost između sigurnih kuća, a da su neke sigurne kuće i pre toga bile međusobno povezane, ali da izostaje sistemska povezanost predstavnika/ca prihvatilišta.

Usledila je II sesija na kojoj je  predstavljen predlog Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje i ostvarivanje usluge smeštaja u prihvatilište za žene i devojčice sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja. Na ovom panelu su govorile Slađana Čabrić i Lidija Milanović, konsultantkinja prilikom izrade predloga Pravilnika. Prvo je Slađana Čabrić navela da je Analiza stanja u sigrunim kućama dobra i da pruža osnov za dalji razvoj i unapređenje ove usluge. Istakla je da je potrebno da se usaglasi terminologija i da se koristi termin prihvatilište, a ne sigurne kuće. Dalje je istakla da je uloga lokalnih samouprava veoma važna i da one moraju preuzeti veću ulogu u razvoju ove usluge, zato što su osnivači ove usluge ipak lokalne samouprave, a i finansiranje usluge ide iz budžeta lokalnih samouprava, kao i preko namenskih transfera sa republičkog nivoa. U praksi je potrebno da se u što većem broju razvijaju usluge usmerene na zaštitu žrtava nasilja. Ministarstvo vidi da ima mnogo problema, da je velika raznolikost u funkcionisanju sigurnih kuća, a posebno je važna održivost ove usluge. Ona je napomenula i da je međusektorska usluga potrebna, da se uspostavi saradnja među opštinama koje će finansirati uslugu, te da je možda jedna od preporuka uspostavljanje međuopštinskih usluga. Važnu ulogu u procesu zaštite imaju centri za socijalni rad, oni pružaju stručnu pomoć, upućuju na usluge, pokreću sudske postpuke itd. U zaštiti žena i devojčica moraju biti uključeni i MUP i CSR, kao i tužilaštva i sudovi. Slađana Čabrić je i iznela podataka da je licencirano 10 pružalaca usluga SOS telefona za žene žrtve rodno zasnovanog nasilja. Takođe je iznela i stav da centri za socijalni rad ne treba da budu i pružaoci usluga prihvatilišta za žene žrtve nasilja. Istakla je i značaj unapređenja baze podataka, kao i veće pristupačnosti prihvatilišta ženama romske nacionalnosti, osobama sa invalidititeom, LGBTQ+ osobama. Navela je takođe da je formirana radna grupa za izradu izmene Pravilnika o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijane zaštite. Što se tiče predloga Pravilnika o specijalizovanoj usluzi prihvatilišta za žene žrtve nasilja, koji je izrađen od strane Atine u sklopu ovog projekta Ministarstvo je upoznato i sledeći korak jeste predlaganje Pravilnika ministru.

Lidija Milanović je potom predstavila predlog Pravilnika o bližim uslovima i funkcionalnim standardima za pružanje i ostvarivanje usluge smeštaja u prihvatilište za žene i devojčice sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja. Ona je navela da specifičnost usluge zavisi od specifičnosti potreba žena i to kako one reaguju, koji je stepen rizika po život i bezbednost, nivo traumatizovanosti itd.  Dalje je istakla da je želja da se ovim Pravilnikom pruži koncept usluge u prihvatilišta koji obuhvata sve relevantne oblasti i sadržaj rada, kao i da se time pokušaju razrešiti dileme u praksi. Kroz jasno definisane aktivnosti u prihvatilištima treba da se pruže jasne smernice rada, te da se pokaže kako principi  prava korisnica mogu da se „spuste“ na nivo prakse. Takođe, cilj jeste i da se promeni paradigma gledanja na ovu uslugu. Posebno je istakla značaj razumevanja traume i traumatičnog iskustva, kako korisnica, tako i zaposlenih u sigurnim kućama, a o čemu se malo govori. Dodala je da je osnovno pitanje koje se nametnulo tokom izrade Pravilnika jeste kako pristupiti standardima? Rekla je da je ovde pristup bio razvojni i opisni, te da predlog Pravilnika sadrži sve standarde i  aktivnosti koje žene u sigurnim kućama treba da imaju, a te aktivnosti treba svakako prilagoditi potrebama žena. Govoreći o izazovima koji su se javili tokom izrade Pravlnika, posebno je istakla problem sistemske nedoslednosti u sistemu socijalne zaštite i nepovezanost zakonskih propisa. Takođe je pomenula da je razvijenost propisa i procedura kojima se regulišu odnosi unutar sistema nedovoljna. Izazov predstavlja i licenciranje, kao i nivo funkcionalnosti znanja koje akreditovane obuke mogu da daju. Sve obuke koje su socijalni radnici pohađali ne pripremaju stručne radnike za postupanje u radu, odnosno samo 30% doprinosi razvoju znanja i veština, kako rezultati drugih istraživanja pokazuju. Nadalje je istakla  da se o seksualnom zlostvljanju najmanje priča i na tome se najmanje radi. Sistem se boji da se uhvati u koštac sa temom seksualnog zlostavljanja jer nema dovoljno resursa u svim sistemima, pa je zato  potrebna bolja međusektorska saradnja.

Lidija Milanović je potom predstavila osnovnu strukturu predloga standarda koju čine: osnovne odredbe, osnovni principi, minimalni funkcionalni standardi stručnih postupaka, minimalni funkcionalni standardi aktivnosti i mera u odnosu prema: korisnicima, deci, osobama koje podržavaju korisnicu, u vezi sa zajedničkim životom, u vezi sa ostvarivanjem prava i zaštite od nasilja, zanemarivanja i diskriminacije u prihvatilištu.  Osnovna ideja je da ovo bude inicijalna kapisla za usvajanje pravilnika, a uz prateći dokument, da bude uputstvo kako se usluga obezbeđuje.

Na primer, u Pravilniku je definisano kako se pribavlja informisani pristanak, kako se realizuje krizna intervencija u prihvatilištima, šta je suština pružanja podrške, šta znači biti osoba od poverenja, šta znači podrška roditeljstvu, kako se radi sa majkama i decom, kako se radi strategija izlaska iz sigurne kuće, kako se pruža podrška ženama žrtvama seksualnog nasilja.

Lidija Milanović je još istakla da je pitanje i da li je Srbiji potreban broj kapaciteta koji je propisao Savet Evrope, u kontekstu postojanja  Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i donošenja mere zabrane prilaska. U diskusiji koja je usledila, Gorjana Mirčić Čauković se nadovezala na ovo i rekla da ne sme da se stavlja znak jednakosti između Zakona o zaštiti nasilja u porodici i sigurnih kuća. Zakon je preventivni, dodala je, i on predstavlja „aspirin“ kod niže procenjenih rizika, dok kod visokog rizika od nasilja sigurne kuće su „morfijum“, stoga one moraju postojati. Bojana Samardžija iz Centra za socijalni rad Novi Sad, rukovoditeljka internog tima za nasilje, postavila je pitanje o tome da li može da se predstavi kako tačno Pravilnik reguliše rad sa decom u domenu kontakta sa drugim roditeljem, jer je to situacija koja stvara mnoge izazove u praksi.

Sonja Šćekić, direktorka Sigurne kuće u Nišu se nadovezala i rekla u ovim slučajevima odlučuju centri za socijalni rad, i da prihvatilišta pružaju podršku u sprovođenju ove odluke. Istakla je da je važno razgraničiti šta rade centri za socijalni rad, a šta sigurne kuće. Kolegenica iz NS  je potom postavila dodatno pitanje o tome ko treba da proceni da li dete treba da vidi oca, budući da CSR donosi odluku, ali da nije jasno na kome leži procena najboljeg interesa deteta, dali na stručnom radniku sigurne kuće ili na centru za socijalni rad, prema predlogu novog Pravilnika.  Sonja Šoškić je nadalje napomenula da centar za socijalni rad može da traži izveštaj od radnika sigurne kuće o stanju majke i deteta. Lidija Milanović je navela je da je upravo zbog raznolikosti prakse i pitanja šta ukoliko centar za socijalni rad ne traži mišljenje stručnog radnika prihvatilišta ili šta ukoliko se ova dva mišljenja ne poklapaju, ovim pravilnikom zapravo pokušano da se ovaj postupak standardizuje, te će stručna radnica prihvatilišta bez obzira na zahtev centra dostaviti mišljenje o funkcionisanju majke i deteta u predviđenom roku. Bojana Samadžija se još jednom uključila, ističući  da je od trenutka smeštaja do zahteva viđanja deteta mali vremenski period, te je to teško izvodljivo. Reč je potom još jednom dobila Gorjana Mirčić Čaluković, koja je istakla da je potrebno ojačati grupe za saradnju, one su potrebne sigurnim kućama, posebno za visokorizične oblike nasilja. Takođeje istakla  i potrebu uključivanja sigurnih kuća u rad grupa za saradnju. Nadalje je navela da fokus treba da bude na zaštiti najboljeg interesa dece, a ne oca. Ukoliko je otac počinio nasilje nad majkom deteta, počinio je i nad detetom i fokus u određivanju modela viđanja treba da bude na najboljem interesu deteta. Potom se Nada Padejski, rukovoditeljka sigurne kuće u Novom Sadu javila za reč i navela je da nisu svi gradovi reprezentativni kada je u pitanju finansijsko izdvajanje. Važno je, po njenim rečima, da se definiše Pravilnik. Stručni postupci treba da se odvajaju od aktivnosti i mera. Istakla je da se deca često zaboravljaju kao žrtve nasilja, te da je u Srbiji izrečeno 5% hitnih, a u Beogradu na primer 27% hitnih mera koja uključuju i decu. Učešće u radnoj grupi za saradnju je važno, sigurne kuće su zakonom prepoznate i mogu biti deo radnih grupa, ali u praksi sigurne kuće nisu pozvane na sastanke radne grupe. Takođe je navela da je Republički zavod za socijalnu zaštitu doneo stručno-metodološko uputstvo kako treba dogovoriti kontakte za žrtvama rodno zasnovanog nasilja. Dešava se u praksi da sigurne kuće imaju jedno mišljenje, a centri za socijalni rad drugo. Sa druge strane dete je uvek žrtva nasilja kada je žena žrtva nasilja. Još je navela da je sigurna kuća u Novom Sadu trenutno u procesu pisanja Pravilnika o regulisanju viđanja dece žrtava nasilja, i to u saradnji sa Pokrajinskim zavodom za socijalnu zaštitu. Istakla je i važnost postojanja Pravilnika o komunikaciji sa CSR, kao i Pravilnika o upućivanju, budući da su oni značajni za rad sigurnih kuća i predstavljaju izvor svima kako da dokumentuju uslugu. Nakon toga je moderator Milan Aleksić zahvalio učesnicima na učešću kao i korisnoj diskusiji, sumirao ključne poruke sa današenjeg događaja, i zatvorio okrugli sto.

Neke od najznačajnijih poruka sa ovog okruglog stola su:

1. Neopohodno je jasno definisati i utvrditi realne kapacitete prihvatilišta
2. Važno je što pre licencirati sva prihvatilišta koja realizuju prijem žena kako bi se osigurao preduslov za obezbeđivanje kvaliteta usluge
3. Neophodna je specijalizacija usluga za žene sa iskustvom nasilja u skladu sa realnim potrebma, analizom postojećeg stanja, ali i međunarodno preuzetih obaveza i preporuka
4. Usluga prihvatilišta za žene sa iskustvom nasilja mora da razvija i definiše programe i način rada sa decom koja borave sa majkama i u svakom trenutku ih mora prepoznavati kao žrtve nasilja
5. Neophodna je standardizacija usluge u pogledu funkcionalnih standarda kako bi se ova usluga do kraja definisala u skladu sa potrebama i iskustvom rodno zasnovanog nasilja
6. Neophodno je da pružaoci usluga uz podršku Ministarstva, definišu i obezbede specijalizovane obuke za stručne radnice prihvatilišta posebno kada je reč o seksualnom nasilju.