Fotografija: Tahir Zećirović

Prava nisu samo reči na papiru: mladi u Tutinu o diskriminaciji, solidarnosti i odgovornosti

Šta zapravo znači imati pravo na ravnopravnost? Kako prepoznajemo diskriminaciju kada se ona ne pojavljuje kao otvoreno neprijateljstvo, već kao šala, predrasuda, isključivanje ili očekivanje da neko treba da ćuti? I šta možemo da uradimo kada vidimo da su nečija prava ugrožena?

O ovim pitanjima razgovaralo je 38 mladih tokom dvodnevne radionice za mlade lidere i liderke, održane u novembru 2025. godine u Tutinu, u saradnji Udruženja Atina i organizacije Svetionik.

Kroz interaktivne vežbe, razgovore o stereotipima i predrasudama, upoznavanje sa pravnim okvirom zaštite od diskriminacije i rodno zasnovanog nasilja, kao i zajedničke sportske aktivnosti, mladi su istraživali kako se ljudska prava prepoznaju, poštuju i štite u svakodnevnom životu.

Radionica je organizovana u okviru projekta „Snažni sami, nezaustavljivi zajedno - sport za socijalnu pravdu“, koji Udruženje Atina sprovodi uz podršku Fondacije Švedske poštanske lutrije.

Kada nepravda postane toliko uobičajena da prestanemo da je primećujemo

Diskriminacija ne mora uvek da bude otvorena ili lako prepoznatljiva. Ponekad se krije iza rečenica koje smo toliko puta čuli da smo prestali da ih preispitujemo. Iza očekivanja da devojčice i devojke treba da se ponašaju na određeni način, da mladići ne smeju da pokažu slabost, da neko zbog svog porekla, izgleda, pola ili društvenog položaja ima manje prava da učestvuje ili izrazi mišljenje.

Takvi stavovi ne nastaju preko noći. Oni se uče, prenose i ponavljaju, često bez razmišljanja o posledicama koje imaju po druge ljude.

Zato je jedan od važnih delova radionice u Tutinu bio posvećen upravo razumevanju stereotipa i predrasuda: kako nastaju, zašto opstaju i na koji način mogu da utiču na naše odnose, odluke i ponašanje prema drugima.

Kroz interaktivne zadatke, učesnici i učesnice imali su priliku da preispituju uvrežene predstave, razgovaraju o svakodnevnim situacijama i razmišljaju o tome gde je granica između ličnog stava, predrasude i diskriminatornog postupanja.

Jer prvi korak ka suprotstavljanju diskriminaciji jeste da naučimo da je prepoznamo, čak i onda kada je društvo predstavlja kao nešto sasvim uobičajeno.

Međutim, prepoznavanje nepravde otvara i druga pitanja. Zašto nekada ćutimo kada vidimo da je neko izložen ponižavanju ili isključivanju? Koliko na naše reakcije utiču vršnjački pritisak, strah od odbacivanja ili uverenje da se ništa neće promeniti? I kako možemo da pružimo podršku, a da pritom ne ugrozimo osobu kojoj želimo da pomognemo?

Upravo su to pitanja koja prevenciju nasilja i diskriminacije čine mnogo širom od pukog prenošenja informacija.

Pravo koje ne poznajemo teško možemo da zaštitimo

Jedan od posebno značajnih segmenata radionice bio je posvećen povezivanju svakodnevnih situacija sa zakonima koji uređuju zaštitu od diskriminacije i rodno zasnovanog nasilja.

Kroz praktične zadatke mladi su povezivali konkretne pojmove sa pravnim pravilima i razmatrali kako se ono o čemu često govorimo kao o društvenim vrednostima prepoznaje i u sistemu zaštite ljudskih prava.

Zašto je to važno?

Zato što ravnopravnost nije samo poželjan odnos među ljudima, već i pravo. Zaštita od diskriminacije nije pitanje nečije dobre volje. Zaštita od nasilja nije privilegija koju neko treba da zasluži. To su prava čije poštovanje i ostvarivanje podrazumeva i odgovornost institucija.

U Srbiji postoje zakoni koji zabranjuju diskriminaciju i uređuju zaštitu od različitih oblika nasilja. Međutim, postojanje zakona i stvarna mogućnost da svaka osoba ostvari svoja prava nisu uvek isto.

Između prava zapisanog na papiru i zaštite u svakodnevnom životu često stoje prepreke: nedostatak informacija, nepoverenje u institucije, strah od posledica prijavljivanja, društvena stigmatizacija ili nedovoljno dostupni mehanizmi podrške.

Zato je važno da mladi ne uče samo koja prava imaju, već i da razumeju šta ta prava znače, kome mogu da se obrate kada su ugrožena i zbog čega odgovornost za zaštitu ne sme da bude prepuštena isključivo osobi koja je doživela nasilje ili diskriminaciju.

Ovakav pristup posebno je važan u radu na prevenciji trgovine ljudima, jer prepoznavanje eksploatacije i zloupotrebe zavisi i od razumevanja prava, odnosa moći, neravnopravnosti i okolnosti koje pojedine osobe mogu učiniti izloženijim rizicima.

Znanje o pravima nije garancija da će ona uvek biti poštovana. Ali jeste važan preduslov da možemo da ih zahtevamo, branimo i podržimo druge u njihovom ostvarivanju.

Poverenje se ne može naučiti napamet

Drugi važan deo dvodnevnog programa činile su sportske aktivnosti, kroz koje su mladi imali priliku da ono o čemu su razgovarali tokom radionice povežu sa zajedničkim iskustvom.

Na sportskom terenu saradnja nije samo poželjna vrednost. Ona postaje neophodna. Potrebno je osloniti se na druge, poštovati dogovorena pravila, prepoznati potrebe saigrača i saigračica i prihvatiti da zajednički rezultat zavisi od doprinosa svih.

Ali ono što sport čini posebno zanimljivim za rad sa mladima jeste mogućnost da se kroz igru otvore pitanja koja su važna i van terena.

Kako reagujemo kada neko pogreši? Da li pružamo podršku ili tražimo krivca? Da li svako dobija priliku da učestvuje? Kako se ponašamo prema onima koji imaju manje iskustva ili samopouzdanja? Da li nam je važnije da pobedimo ili da svi imaju mogućnost da budu deo tima?

Ova pitanja nisu važna samo za sport. Ona govore o načinu na koji gradimo odnose u školi, među vršnjacima i u lokalnoj zajednici.

Zato sport u Atininom programu nije zamišljen kao zamena za razgovor o ozbiljnim društvenim problemima, već kao prilika da se određene vrednosti i odnosi istraže kroz iskustvo.

Solidarnost ne nastaje samo zato što o njoj govorimo. Ona se gradi kroz naše postupke, kroz spremnost da pružimo podršku, preuzmemo odgovornost i ne ostavimo druge same kada se suoče sa teškoćama.

„Zajedno učimo da ne okrećemo glavu od problema“

Jedna od poruka izgovorenih tokom radionice posebno dobro oslikava njen značaj:

„Zajedno učimo da ne okrećemo glavu od problema.“

U toj rečenici nalazi se važna poruka o odgovornosti koju imamo jedni prema drugima.

Kada govorimo o nasilju i diskriminaciji, često se pažnja usmerava na osobu koja je nasilje doživela: da li je prepoznala šta joj se događa, da li je zatražila pomoć, da li je prijavila nasilje.

Mnogo ređe postavljamo pitanje šta su uradili oni koji su nasilje primetili, kakvu podršku je zajednica ponudila i da li su institucije reagovale na odgovarajući način.

A upravo je to važno za razumevanje prevencije.

Odgovornost za zaustavljanje nasilja ne može biti samo na onima koji ga doživljavaju. Ona pripada i institucijama koje su dužne da obezbede zaštitu, ali i zajednicama koje mogu doprineti tome da se nasilje ne opravdava, ne normalizuje i ne prećutkuje.

Za mlade, to ne znači da treba sami da rešavaju opasne situacije ili preuzimaju ulogu institucija. Naprotiv, važno je da znaju kako da bezbedno reaguju, kome mogu da se obrate i kako da pruže podršku bez dodatnog izlaganja sebe ili drugih riziku.

Učenje da ne okrećemo glavu od problema zato podrazumeva i razumevanje granica sopstvene odgovornosti, značaja međusobne podrške i obaveza onih koji su nadležni da postupaju.

Promene se grade zajedno sa lokalnom zajednicom

Radionica u Tutinu realizovana je u saradnji sa organizacijom Svetionik, čije je učešće važan deo povezivanja projektnih aktivnosti sa lokalnom zajednicom.

Lokalna partnerstva imaju poseban značaj u radu sa mladima. Ona omogućavaju da se aktivnosti ne posmatraju kao izdvojeni događaji, već kao deo šireg procesa saradnje, razmene znanja i stvaranja prostora za učešće mladih.

Za Atinu je važno da programi prevencije nasilja, diskriminacije i trgovine ljudima budu povezani sa stvarnim potrebama zajednica, ali i sa organizacijama i ljudima koji u tim zajednicama deluju.

Takav pristup podrazumeva uvažavanje lokalnih iskustava, zajedničko planiranje i prepoznavanje mladih kao ravnopravnih učesnika u razgovorima o pitanjima koja se neposredno tiču njihovih života.

Dvodnevna radionica u Tutinu bila je prilika da se povežu različiti, ali međusobno zavisni elementi: poznavanje prava, kritičko razmišljanje, prepoznavanje diskriminacije, međusobno poverenje i spremnost na zajedničko delovanje.

Jer društvo u kojem se ljudska prava poštuju ne nastaje samo donošenjem zakona. Ono zahteva institucije koje svoje obaveze ispunjavaju, zajednice koje ne opravdavaju nasilje i ljude koji znaju da nepravda prema jednoj osobi nije problem koji se tiče samo nje.

Prava moraju da budu garantovana zakonom. Ali da bi bila stvarnost, potrebno je da ih poznajemo, zahtevamo njihovo poštovanje i stvaramo zajednice u kojima niko nije ostavljen sam kada su mu ugrožena.

Radionica u Tutinu održana je u novembru 2025. godine, u saradnji sa organizacijom Svetionik, u okviru projekta „Snažni sami, nezaustavljivi zajedno - sport za socijalnu pravdu“, koji Udruženje Atina sprovodi uz podršku Fondacije Švedske poštanske lutrije.