Udruženje Atina, uz podršku UN Women, sprovelo je jedno od najobuhvatnijih istraživanja o digitalnom nasilju prema ženama i devojkama u Srbiji „Ne lajkuj nasilje“. Istraživanje je sprovedeno na slučajnom, reprezentativnom uzorku od 1.002 građana Srbije starijih od 18 godina, što ga čini pouzdanim pokazateljem stanja u čitavoj zemlji. Domaćinstva su birana metodom slučajnog uzorkovanja, ispitanici tehnikom „prvog rođendana“, a anketiranje je izvedeno licem u lice. Uzorak verno odražava demografsku strukturu Srbije: 54% žena i 46% muškaraca, ravnomerno u urbanim i ruralnim sredinama, uz širok raspon obrazovanja, godina i radnih statusa. 

Ovo istraživanje ne govori samo o internetu. Govori o društvu koje i dalje traži krivicu u ženama, a ne u nasilju. „Ne lajkuj nasilje“ donosi podatke, ali i jasno pitanje: zašto sistem ćuti dok nasilje traje?

Kultura okrivljavanja žrtve duboko je ukorenjena

Rezultati jasno pokazuju da Srbija i dalje živi u dubokoj kulturi prebacivanja odgovornosti na žrtvu. Čak 84% ispitanika smatra da su osobe koje trpe digitalno nasilje same doprinele toj situaciji, a 85% veruje da su žrtve odgovorne jer nasilje nisu prijavile ranije. Samo 7% ljudi nedvosmisleno kaže: žrtva nije kriva. Ovaj obrazac ponavlja se i među ženama koje su doživele digitalno nasilje, njih 84% misli da snose odgovornost za ono što im se dogodilo. To nije posledica njihovih ličnih osobina, već posledica društvenih poruka koje žene godinama slušaju: da su „izazvale“, „nisu bile dovoljno oprezne“, ili da treba da „ćute da ne bi bilo gore“. U zemlji gde sistem često ne reaguje, žene uče da je tišina sigurnija od prijavljivanja.

Ko su žrtve i na koji način trpe nasilje?

Četvrtina ispitanika (25%) kaže da je bila žrtva digitalnog nasilja, ali žene su u tome disproporcionalno zastupljene, 30% žena i devojaka navodi da je doživelo neki oblik digitalnog nasilja. Najugroženije su mlade žene: 43% ispitanica mlađih od 30 godina već je doživelo digitalno nasilje. Posebno su izložene i žene od 30 do 45 godina u partnerskim odnosima, gde digitalna kontrola postaje produžetak partnerskog nasilja.

Građani najlakše prepoznaju neovlašćeno deljenje eksplicitnog sadržaja i pretnje nasiljem, silovanjem i smrću kao najteže oblike digitalnog nasilja. U ličnim iskustvima, najčešće navođeni oblik je dobijanje neželjenih poruka i sadržaja, što navodi svaka deseta žena. Posebno zabrinjava činjenica da 3% žena prijavljuje širenje intimnog sadržaja bez pristanka, dok gotovo nijedan muškarac ne prijavljuje ovu vrstu nasilja. U ruralnim sredinama žene su dodatno izložene ovom riziku. Uz to, istraživanje registruje zlostavljanje, maltretiranje, javno ponižavanje i organizovane kampanje sramoćenja, mehanizme čiji je cilj da ženu ućutkaju i izbace iz digitalnog prostora.

Ko vrši nasilje?

Podaci jasno potvrđuju da je digitalno nasilje rodno zasnovano: počinilac je muškarac u 66% slučajeva, a žena u 15%. Najčešće su to bivši ili sadašnji partneri koji nastavljaju kontrolu kroz nadzor, ucene i objavljivanje sadržaja bez pristanka. Drugu ključnu grupu počinilaca čine oni koji se kriju iza anonimnosti interneta, „publika“ koja koristi govor mržnje, seksualizovane uvrede i pretnje, posebno prema ženama koje su javno vidljive.

Poseban segment istraživanja bavi se medijskim digitalnim nasiljem, situacijama kada mediji ne samo prenose, već i proizvode prostor za javni linč žena kroz naslove, tekstove i komentare ispod objava.

Žrtve ne prijavljuju - jer institucije ne pružaju zaštitu

Rezultati su porazni: samo 3% žrtava obratilo se institucijama. Čak 21% ispitanika kaže da ne zna kome bi prijavilo digitalno nasilje. Percepcija institucija je isto tako zabrinjavajuća: 47% građana smatra da se državne institucije nimalo ili veoma malo bave digitalnim nasiljem. Samo 10% veruje da rade dovoljno. 83% ispitanika vidi institucije kao odgovorne, a 79% smatra odgovornima i društvene mreže. Ovo jasno pokazuje jaz između društvenog očekivanja i institucionalnog odgovora. Kada se uzme u obzir da žrtva najčešće sama mora da pokrene postupak, uz emocionalni i finansijski teret, postaje jasno zašto žene zaključuju da će, ukoliko prijave nasilje, ostati same.

Nekažnjivost je poruka nasilniku da je nasilje dozvoljeno

Istraživanje pokazuje da se digitalno nasilje u Srbiji retko procesuirа. Mnogi oblici nisu jasno definisani u Krivičnom zakoniku, posebno nadzor, kontrola, kolokvijalno nazivana “osvetnička pornografija”, proganjanje ili digitalni govor mržnje. Čak i kada su kažnjivi, postupci se često ne pokreću po službenoj dužnosti, žrtva mora sama da pokrene proces, plaća advokata i suoči se iznova i iznova sa nasilnikom. Dok god digitalno nasilje ne bude jasno prepoznato i sankcionisano u zakonodavstvu, postojeće stanje će ostati isto: nasilje se neće prijavljivati, a počinioci neće biti kažnjeni.

Ova publikacija nije samo dijagnoza, već zahtev za promenom, zato što internet bez nasilja predstavlja društvo koje je odlučilo da veruje ženama, a ne nasilnicima.

Šta tražimo?

Tražimo da se: svi postojeći oblici digitalnog nasilja jasno kriminalizuju i precizno definišu; da se postupci pokreću po službenoj dužnosti; da mediji i platforme budu odgovorni za sadržaje koji ugrožavaju bezbednost žena. Potrebno je da digitalno nasilje postane zasebna tema u strateškim dokumentima, ne fusnota, već oblast sa jasno postavljenim ciljevima, rokovima i odgovornim institucijama. Zahtevamo i sistematsko prikupljanje i objavljivanje podataka o rasprostranjenosti digitalnog nasilja nad ženama, o njegovim oblicima, kontekstima, mestima i posledicama, jer samo ono što je vidljivo može biti sankcionisano.

Komentari publike dodatno ֦cementiraju” nasilje: gotovo 60% analiziranih komentara sadrži elemente rodno zasnovanog nasilja, dok je polovina otvoreno mizogina. To je „mračna participacija“, zlostavljanje i kampanje mržnje koje portali prepuštaju algoritmima umesto odgovornom moderiranju.

Bezbednost žena onlajn nije „digitalna tema“, već test zrelosti društva i sposobnosti države da zaštiti ljudska prava.

Zato ovo nije samo puki tekst, ovo je poziv na odgovornost svim institucijama, medijima, platformama, obrazovnom sistemu i zajednici.

Ne lajkuj nasilje.

 Z ahvalnica

Ova publikacija posvećena je svima koji su odlučili da ne ćute.

Više od hiljadu građanki i građana učestvovalo je u istraživanju, svojim glasom, mišljenjem i podrškom pokazali su da digitalno nasilje nije tema za prelistavanje, već za delanje. Hvala što ste nam ukazali na to kako izgleda digitalno nasilje u svakodnevnom životu. Hvala svim ženama koje su podelile svoja iskustva nasilja. Vaša snaga, iskrenost i poverenje su temelj svake rečenice u ovom izveštaju. Vi ste dokaz da svedočenje može biti čin promene.

Takođe, zahvalnost dugujemo Nikolini Pišek, Nataši Bekvalac i Anđelki Prpić, ženama koje su, iako nisu učestvovale u ovom istraživanju, svojim životima i javnim prisustvom postale simboli otpora i istrajnosti. One su godinama stajale na stubu javnog srama, izložene podsmehu, osudama i nasilju koje je dolazilo sa ekrana, sa naslovnih strana, iz komentara. I nisu se slomile. Njihove priče, analizirane u okviru ove publikacije, svedoče o društvu koje još uvek prebrzo sudi ženama, a presporo ih štiti. Svedoči i o snazi da se, i pod reflektorima koji bole, ostane dostojanstven, uspravan i svoj.

Zahvaljujemo se i svima koji podržavaju rad Udruženja Atina, našim saradnicima, partnerima i prijateljima, koji veruju da svaka žena ima pravo na sigurnost, dostojanstvo i glas koji se čuje.

I konačno, hvala svima koji ne lajkuju nasilje.

Vama koji ne okrećete glavu, ne ćutite, ne skrolujete dalje, nego delate konkretno i svakodnevno.

Zahvaljujući vama, digitalni prostor postaje ljudski prostor.

Zahvaljući vama, ova borba ima smisla.